Четири године откад нема Ђорђа Балашевића: Породици оставио опроштајно писмо - кћерка открила шта је у њему писало

Вест о одласку Ђорђа Балашевића потресла је регион и оставила неизбрисиву празнину у срцима свих који су волели његову музику и поетске стихове. 

Легендарни кантаутор преминуо је на Инфективној клиници Клиничког центра Војводине у Новом Саду, изгубивши битку са опаким вирусом. Иако су лекари предузели све могуће мере лечења, његово здравствено стање се, услед ранијих хроничних тегоба, рапидно погоршало, остављајући породицу и обожаваоце у немерљивом болу.

Панонски морнар, како су га с љубављу звали, заувек је отпловио на неки други свет, али је иза себе оставио непролазне песме, које ће још генерацијама будити најдубље емоције. У последњим данима свог живота, уз њега је била супруга Оливера, његова животна сапутница и непресушна инспирација, којој је посветио неке од својих најлепших песама. Њихов последњи сусрет, како је једном приликом испричала, био је испуњен љубављу и надом, без иједног наговештаја да ће то бити растанак заувек.

"Обилазећи око зграде, срела сам познаницу и упитала је зна ли где је његова соба и прозор. Одвела ме је иза зграде и показала ми. Наравно да смо се видели. Пружио ми је руку и поздравио ме као да ништа фатално није пред нама. Као да нема растанка. Тако је то наша прича с прозором. Верујем да је оставио један прозор кроз који комуницирамо и данас. Махала сам му, показивала да буде јак и чврст, као што је он мене некада дозивао испред студентског дома. Сигурна сам да би од тога направио још једну песму којом би расплакао прво мене, па онда и генерације које долазе", испричала је Оливера у једном телевизијском гостовању.

Балашевић је иза себе оставио и опроштајно писмо породици, које им је послао путем мејла, а његова ћерка Беба једном приликом открила је делић те интимне приче.

"То је нешто што смо сматрали да треба да задржимо за себе, али сада осећам да је прави тренутак да поделим бар део. Тата је имао тај непоновљиви смисао за хумор – у једној реченици расплаче, у следећој насмеје до суза. Претпрошлог новембра, месеца ког смо се сви плашили због 'Дрвене песме', написао нам је мејл. Иако смо се виђали сваки дан и стално чули телефоном, претпостављам да је осећао да треба да остави нешто записано. Када га је послао, била сам љута, јер је звучало као приручник за живот без њега. Није био списак захтева, јер тата никада ништа није захтевао. Више је подсећало на Киплингову песму 'Ако'", открила је Беба.

Додала је да писмо никада неће бити објављено јер је то нешто што припада само њима, али да им је Ђорђе у њему оставио смернице како да се односе према његовом делу, према ситуацијама које ће их задесити након његове смрти, али и према свим оним непријатностима које су се, како је предвидео, већ догодиле.

"Припремио нас је на све. Нећу цитирати ниједну његову реченицу, али рекао је и то. Ми само следимо жеље човека који нам је у животу испунио све, па је ред да и ми сада њему испунимо његове, баш као док је био овде", емотивно је испричала његова ћерка.

Иако више није међу нама, Балашевићева музика заувек ће остати део наших живота. Његове песме, од "Рингишпила" и "Девојке са чардаш ногама", преко "Не ломите ми багрење" и "Свирајте ми јесен стиже дуњо моја", наставиће да живе и дирају срца, баш као што је он то радио док је био овде – са гитаром у рукама, речима које погађају право у душу и непогрешивим осећајем за емоцију.