Повратак са последње степенице до пакла: Позната певачица се хранила у народној кухињи и преживела трагедије

Певачица Тања Јовићевић, прошла је кроз лепе тренутке у каријери, али и оне мање лепе када је реч о приватном животу. Али све је то утицало да се она оформи као особа. Постане јача и крене и у најтежим моментима даље.

- Пре него дођете до те последње степенице с које човек отприлике добровољно скаче у пакао, пре тога се десе неке ствари на које једноставно не обратите пажњу. Ми сами себе доведемо у неке ситуације о којима није размишљао. Мени се то управо десило - рекла је Тања Јовићевић гостујући у емисији "На ивици пакла".

Како каже било је доста тешких момената, али је из свега изашла уздигнуте главе.

- Било их је доста. Неки су били јако давно. Први преломни тренутак је био је распад бенда. Октобар 1864 се заснивао на правој равноправности. Ми смо били права породица. Оног тренутак када је почео несретни рат 1990, 1991. распао се и бенд јер идејно нисмо могли да се сложимо са тим стварима. Изгубили смо први пут наш дом. Била је то земља у којој смо функционисали нормално, природно, радили смо као коњи. Нисмо ништа добили на лепе очи. То је био први преломни тренутак који сам једва преживела - рекла је она између осталог па наставила:

- Други тренутак је био када ми је мама умрла на рукама. То је била катастрофа. Тада сам се стварно осетила као сама у животу. И трећи када сам због личног пропуста ушла у неки бизнис план који нисам ни познавала и препустила поверење другим људима. Уложила сав новац који сам имала и изгубила. Нешто слично коцки, мада ја нисам коцкар. У том тренутку сам хтела да се одмори, да заборавим на своје проблеме.

Она се дотакла и тога да је било момената да је била гладна.

- Ја сам особа која добро подноси глад. Међутим имала сам кућне љубимце и тренутно се брину неки други људи о њима јер немам свој простор за живот. Најгоре од свега је када и тражите помоћ, људи вам не верују. Људи не верују да сам ја оваква, способна, они не верују да сам ја у таквој ситуацији. А ја оваква каква јесам, немам потребу, нити жељу, нити ми пада на памет да објашњавам да ми заиста треба помоћ.

Многи људи који нису морали да ми помогну, многе неке комшије које нису упознате с тим ко сам и шта сам, су ми помагале онако искрено. И са храном и свашта нешто. Било је ту и народне кухиње. Па шта да радим? Некако морам да преживим. Није мени глад правила проблем, мени је више то што ми људи не верују да сам гладна правило проблем. И не можете никог убедити да сте заиста у таквој ситуацији. Али увек се нађе неко ко вам помогне. Нахрани се и речју и храном, а то обично нису људи који су вам били блиски. То су људи који се одједном појаве у вашем животу- каже емотивно Тања.

Она је причала и о томе да се хранила у народној кухињи.

- Ништа то није страшно. То нико није знао. Јер сам ја када буду свирке успем да се извучем. Не само финасијски, него будем и са људима. Оживим када сам људим. Када су били радикални моменти нико то није препознао. Ја мислим да је све за човека. Ако мислите да је срамота? Не. Ја сам срела тамо толико дивне људе, који су у много горој ситуацији од мене, али и то сам видела. Није то ништа страшно - рекла је и додала:

- Не постоје речи ни за бол. Свачија је бол бол. У нашем језику постоје потресне и дивне речи, али немогуће је описати то стање. Када видите да заправо ништа не можете да урадите. Најгоре код човека је када се осети беспомоћно. Смрт родитеља је најгора прекретница. Остајете сами. Нема подршке, разговора, помоћи. Нема ничега- рекла је она, која није имала добар однос са оцем.

Blic.rs