Сви причају о смеху српске глумице док прича о породичној трагедији: Ево шта каже психологија
Овакви тренуци не би се смели олако осуђивати.
Гостовање глумице Оливера Викторовић у једној телевизијској емисији изазвало је бурне реакције на друштвеним мрежама, али не због самих речи које је изговорила, већ због тренутка у којем се, говорећи о породичној трагедији, кратко насмејала.
Док једни тај моменат тумаче као непримерен, у питању је психолошка појава која нема везе са одсуством емоција, већ напротив, са њиховим преобиљем.
Оливера Викторовић је у интервјуу говорила о трагичној судбини своје братанице Теодоре Викторовић, која је 2015. године убила мајку и баку, а касније била осуђена на 20 година затвора.
Глумица је том приликом отворено говорила о шоку, породичним односима и годинама без икаквог контакта.
- У шоку сам била, другарица ме је звала и рекла да упалим вести и прво су дали погрешне иницијале ставили, па сам после укапирала. Никакав контакт ја са њом нисам имала, чак моја мама кад је умрла, која је јако водила рачуна о њој и помагали смо и све, Теодора није дошла ни на сахрану. И у међувремену се већ дохватила тог типа и родила ту децу. Нити сам је срела више нити видела, немам контакт од 2006. па до данашњег дана ја њу никада нисам видела. Нити сам покушала да одем у затвор - рекла је глумица.
Управо у том делу разговора, док је евоцирала најтеже породичне тренутке, Оливера се кратко насмејала, што је покренуло лавину коментара на мрежама.
Психологија овакву реакцију препознаје као нервозни или парадоксални смех - несвесни одбрамбени механизам који се јавља у ситуацијама јаког стреса, шока или дуготрајне трауме.
Реч је о реакцији у којој спољашњи израз емоције не одговара унутрашњем стању, јер психа покушава да се заштити од преплављујућег бола.
Глумица је у истом разговору говорила и о свом осећају кривице, покушајима да помогне и разлозима због којих је у једном тренутку морала да пресече сваки контакт.
- Ја сам схватила да ми за неке ствари доста треба времена да их ампутирам из живота, али кад их ампутирам, ампутирам заувек. Ја сам се трудила да је извучем. И заиста мислим да она није крива, мислим да је њена дефинитивна и потпуна агонија настала када је почела да живи са Љиљаном.
На питање о односу мајке и ћерке, Оливера је отворено говорила о насиљу и тешком породичном амбијенту:
- На одређен начин јесте, ја сам чула да је чак и тукла Теодору. Врло јој је набијала комплексе: "Види каква си, шта ти мислиш…" И ту је долазило до конфликата, после ни Теодора њој није остајала дужна.
Психологија је јасна по питању овакве врсте смеха и то не значи подсмех, равнодушност или мањак саосећања, већ покушај психе да одржи контролу и спречи емоционални слом.
Посебно је чест код особа које о траумама говоре тек након много година ћутања. Управо зато, овакви тренуци не би се смели олако осуђивати, јер често говоре више о дубини бола него о његовом одсуству.
