Objavljena prva fotografija Vedrane Rudan otkako se leči od opake bolesti (FOTO)

Književnica Vedrana Rudan nakon što je otkrila da boluje od opake bolesti, u maju ove godine, obećala je da više neće pisati, već da će se posvetiti lečenju. 

Međutim, poznata dama gotovo redovno objavljuje svoje tekstove na brojne društvene teme i o toku svoje borbe sa karcinomom.

Zagrljaj 

Međutim, Vedrana je tokom jučerašnjeg dana iznenadila pratioce na društvenoj mreži Fejsbuk kada je objavila fotografiju.

Ovo je prvi put da je književnica objavila svoju sliku, otkako boluje od opake bolesti.

Na fotografiji su Rudanova i njena unuka u nežnom zagrljaju.

- Kad ti potonu sve lađe - napisala je hrvatska književnica, kojoj je ovaj izliv emocija, sudeći po prizoru, i te kako prijao.

Moja unuka ne zna ko su Srbi

Vedrana Rudan svojevremeno je govorila da joj je tema o srpsko-hrvatskim odnosima "izašla na nos", te je dodala da njena unuka ne zna ko su Srbi.

- Ta mi tema izlazi na nos. To bi bilo kao da trideset godina iz dana u dan jedeš istu hranu. Ne znam kako već svi nismo crknuli od anoreksije. Naši političari ne odustaju, stalno nam bacaju istu kost i ne kuže da se većina više ipak ne pali. Riga nam se od te teme - rekla je Rudan i zaključuje: 

- Najnovija generacija Hrvatica i Hrvata u hordama odlazi na koncerte Prijovićke. Raduje me što moja unuka pojma nema ko su Srbi - poručila je spisateljica.

Između mene i moje dece nikada nije bilo ljubavi 

- Bi li trebala biti drugačija? Ne zovu me, kad me i nazovu u njihovom glasu čujem lažnu zabrinutost i iskrenu dosadu. "Kako si, mama?" "Dobro", govorim glasom koji nije moj, pa se pozdravimo. Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bešćutna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima. Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me nasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele. Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke, pa neka se onda te ruke j**u s gadnim životinjicama. Želim reći, između moje dece i mene nikad nije bilo ljubavi. Sve je bio goli interes. Ona su me čupkala za kosu i žmirila od užitka jer su njušila da bez mene ne mogu, ja sam svršavala od sreće jer sam mislila da sam se sudarila sa esencijom ljubavi. Koji zaj**. A onda… Vreme leti, pa odjednom s druge strane stola vidiš strance koji su k tebi svratili na nedeljni ručak jer misle da moraju biti pristojni. Tvoj muž i ti pokušavate nakon ručka, dok se kava puši, započeti razgovor na bilo koju temu. Pa izgovarate rečenice. Gosti ih ne čuju. Ni sin ni kći ni unuk.Ti ljudi ne govore, oni šalju poruke onima koji su im bitni. Kad popiju kavu izaći će iz mog života s cerekom na ustima i ledom u očima. 

Otkako imam rak, volim samo muža 

- Otkako imam rak tako mi malo ljudi treba, oni najbliži najmanje. Volim samo muža. On se nije promenio. Žalim što sam rodila, mislila sam da ću roditi večnu ljubav. U nekim godinama nikome od nas pamet nije jača strana. Biologija nas j**e. Meni treba neko čije oči nisu ledene, čije ruke nisu hladne čiji glas nije pun lažne žalosti. I zato, ako mi na ovom pregledu doktor kaže da vidi "neke sene", ali da će biti sve u redu, reći ću mu da isključi tužnu trubu jer ja ni za čim ne žalim. Nikoga nisam izgubila, nisam sama, uz mene je čovek koga volim. Njega će moje metastaze, ako ih bude bilo, zaista ugristi za srce. Za bivše lovce na moje s**e pune mlijeka živo mi se j**e. Rak je odvezao cimu koja mi je okivala srce, neka se moja deca bore sa svojim olujama, ja odavno nisam njihov kapetan. Telefon zvoni. Unuk. Zove nakon tri meseca. Kako si, nona? Ne dižem slušalicu. Tko te j**e, zlato nonino - istakla je Vedrana Rudan u svom tekstu "Ne žalim ni za čim".