"Ognjište predaka se ne može ugasiti": Ivana Žigon o duhovnoj snazi, junakinjama i istorijskim susretima
"Na drugi dan Božića zaista mi je gorela je duša..."
Moje junakinje i ja očigledno se međusobno tražimo i nalazimo nekim sudbinskim putevima, kaže za „Politiku” dramska umetnica Ivana Žigon koja je na Božić bila Vasilija Vukotić u Mojkovcu, a pre samo mesec dana u italijanskoj kantati „Daša” Anđela Inglesija predstavila se kao Darija Dugina. Odnosno kao kraljica Jelena Savojska na obeležavanju veka od početka gradnje njene zadužbine u kojoj je danas smeštena italijanska ambasada u Beogradu.
– Kako kaže Darija Dugina: „Potrebna nam je revolucija duha! Potrebno nam je znanje! Potrebna nam je posvećenost! Potrebna je pre svega ona tišina, ono ćutanje, u kojoj se čuje reč svoga bližnjeg. Ona topla, ljudska reč!” Na drugi dan Božića zaista mi je gorela je duša, jer šta bi i bilo veće od duhovne snage, do biti 20 minuta Vasilija Vukotić, proživeti za kratko vreme sve one vrline i žrtvu koje nas drže kao narod. Kao da nas drže na svojim leđima. U odabranim trenucima desi se na pravom mestu i u pravo vreme da se ne susrećeš samo sa svojim junakinjama, već i sa odabranom publikom koja ih srcem traži isto koliko i ti. Preci su nam ostavili ognjište koje se ne može ugasiti. U publici u Mojkovcu, bio je i unuk serdara Janka Vukotića, nosi dedino ime, skroman, tih i nadasve uman i otmen čovek, i jedno veliko, svetlo jedinstvo mnogih opština Crne Gore i Srbije – priča Ivana Žigon i dodaje:
Ognjište predaka se ne može ugasiti
Na drugi dan Božića gorela mi je duša, jer šta bi i bilo veće od duhovne snage do biti 20 minuta Vasilija Vukotić, kaže Ivana Žigon
Moje junakinje i ja očigledno se međusobno tražimo i nalazimo nekim sudbinskim putevima, kaže za „Politiku” dramska umetnica Ivana Žigon koja je na Božić bila Vasilija Vukotić u Mojkovcu, a pre samo mesec dana u italijanskoj kantati „Daša” Anđela Inglesija predstavila se kao Darija Dugina. Odnosno kao kraljica Jelena Savojska na obeležavanju veka od početka gradnje njene zadužbine u kojoj je danas smeštena italijanska ambasada u Beogradu.
– Kako kaže Darija Dugina: „Potrebna nam je revolucija duha! Potrebno nam je znanje! Potrebna nam je posvećenost! Potrebna je pre svega ona tišina, ono ćutanje, u kojoj se čuje reč svoga bližnjeg. Ona topla, ljudska reč!” Na drugi dan Božića zaista mi je gorela je duša, jer šta bi i bilo veće od duhovne snage, do biti 20 minuta Vasilija Vukotić, proživeti za kratko vreme sve one vrline i žrtvu koje nas drže kao narod. Kao da nas drže na svojim leđima. U odabranim trenucima desi se na pravom mestu i u pravo vreme da se ne susrećeš samo sa svojim junakinjama, već i sa odabranom publikom koja ih srcem traži isto koliko i ti. Preci su nam ostavili ognjište koje se ne može ugasiti. U publici u Mojkovcu, bio je i unuk serdara Janka Vukotića, nosi dedino ime, skroman, tih i nadasve uman i otmen čovek, i jedno veliko, svetlo jedinstvo mnogih opština Crne Gore i Srbije – priča Ivana Žigon i dodaje:
Muzičko putovanje sa Tatjanom Stupak
– Bio je tu i srpski premijer Miloš Vučević koji je istoga dana stigao i u Republiku Srpsku. Publika je bila na nogama i mnogi su plakali. Prepoznala sam u toj mladosti koju je okupio, nimalo slučajno, upravo Mojkovac, i mladi gradonačelnik Vesko Delić, da se naporedo sa novim svetom u planetarnom smislu rađaju i među nama neke nove snage, obrazovane, potkovane znanjem. U opštem metežu beogradske elite među kojima dugo, u borbi, preživljavam, obradovalo je to i mene, a verujem i moju junakinju Vasiliju Vukotić.
Taj susret naše sagovornice i Janka Vukotića nosi posebnu simboliku. Njegov deda Janko Vukotić i Ivanin pradeda Mitar Martinović smenjivali su se kao predsednici vlade Crne Gore i trijumfovali kao junaci zajedno u mnogim bitkama.
– Da, đeneral Mitar Martinović bio je jedan od najvećih inicijatora Balkanskog rata i kao ministar vojni prvi stupio u njega. U arhivu posvećenom mom pradedi Mitru Martinoviću postoje čak tri njihove zajedničke fotografije. Jedna od njih je i razglednica na kojoj su dva div-junaka: serdar Janko i đeneral Mitar zajedno ispred Lovćenske kapele.
Kuriozitet je i to, ističe Ivana Žigon, što je Vasilija Vukotić bila venčana za Mitrovog rođenog brata Nika Martinovića, čuvenog lekara, da je i o njoj slušala od svoje bake Vjere Martinović, kojoj je Vasilija bila strina.
– I onda ti nimalo nije svejedno, kad se zagrliš sa unukom serdara Janka, i to na Božić u Mojkovcu. I znaš da moraš na sceni da daš više nego što imaš. Kao što narod kaže: „I što mogu, i što ne mogu” . Tako prevazilazimo sebe. Moj otac, Stevo Žigon govorio je da je u takvim momentima video u reflektorima kapilare svojih očiju, a ja se osećam kao da više ne stojim na zemlji.
Transformacija Ivane Žigon u lik Darije Dugine, takođe je imala odjeka. Italijanski kompozitor Anđelo Inglese koji je sa svojom kantatom „Daša” i ruskim i italijanskim muzičarima oduševio Beograđane u „Gvarnerijusu”, napisao je da je naša glumica „neverovatnom ekspresijom poput instrumenta govorila ne reči već muziku sačinjenu od šapata, napeva i okomitih svetlosnih nagiba koji su se uvlačili pod njegovu muziku i svojim drhtajem terali publiku do suza”.
– Biti deo Darijine vere u besmrtnost, filozofiju, znači popeti se na stepenicu više prema spoznanju svetlosti, u nebeskom, ali i u aktuelnom smislu te reči. Ona je sanjala o ujedinjenom gradu u kome će nas boleti iste boli i radovati iste radosti. Darija je simbol mučeništva i žrtve našeg vremena. I pre svoje smrti svedoči da su u svim vremenima ubijali upravo „one ljude koji se ne mire sa prepotentnim stavom intelektualnih sluga dominantne elite, one koji brane dostojanstvo istinske slobodne misli” – tvrdi naša sagovornica.
Nastupila je i kao Jelena Savojska na obeležavanju vrednog jubileja njene zadužbine koja je danas ambasada Italije:
– Bila je velika čast da u tom istorijskom zdanju oživim kraljicu Jelenu koja se prerušavala i noću posećivala siromašne i bolesne, koja je sa svojim suprugom kraljem Emanuelom rizikovala život da bi pomagala unesrećenima u zemljotresu. Plemenita kraljica je školovala svoje rođake: moju baku Vjeru i njene sestre u Francuskoj. Trebalo bi češće da se njome dičimo. Malo ko i zna da je upravo ona sagradila prelepo zdanje italijanske ambasade u Birčaninovoj ulici.
Film o prapraunuku Dostojevskog
U Belorusiji već gotovo godinu dana Ivana Žigon priprema film o prapraunuku Dostojevskog – Aljoši Dostojevskom. Od planiranog dokumentarnog već je prerastao u scenario igranog filma.
– To će verujem biti kruna mog rada i posvećenja Dostojevskom od 14. godine mog života. Koscenarista je Zdravko Šćepanović, izdavač knjiga najvećih filozofa Tatjane Kasatkine i Sergeja Fudelja o Dostojevskom – otkriva Ivana Žigon.
Izvor: Poltika.rs
