BIO JEDNOM JEDAN 9. MART: "Cilj moći je moć" i drugi citati Vuka Draškovića

"Srbijo, neka da bog da danas svane sloboda i u našoj otadžbini. Neću da vam pričam šta se sve od jutros zbilo, svi smo se probijali kroz obruče, pokazali smo da nema obruča koji danas nećemo slomiti. Čestitam vam junaci. Rekao sam pre mesec dana da ćemo uzeti TV Bastilju, da ćemo pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugog nam puta nema.

Junaci, podsećam vas na reči našeg svesrpskog patrijarha naše svesrpske pameti, vladike Njegoša: 'Svak je rođen za po jednom mreti'. Do pola četiri imaju vremena da objave demanti i ostavke i u tom slučaju ćemo se vratiti ovde na svesrpski sabor nacionalne sloge. Zbog brutalnog juriša policije na goloruki narod zahtevamo i da ministar unutrašnjih poslova na prvoj sednici Skupštine podnese ostavku. Predsednik Republike ima pred sobom dva tasa – na jednom je sloboda, čast Srbije, mir, na drugom petorica poslušnika. U pitanju su i naši životi i životi mnogih milicionara. Neka predsednik odluči šta će. Ja sam rešio, vodiću vas na televiziju rešen da poginem."

Vatreno i zapaljivo je na današnji dan govorio Vuk Drašković narodu okupljenom na Trgu republike, pre tačno 14 godina. Famozni 9. mart jedni su doživljavali kao veliku nadu, a potom kao propuštenu šansu posle koje je Srbija pala u mračne devedesete. Drugi poslednjih godina smatraju da su zbog Vukovog zaokreta u politici (koji on ne smatra kao promenu koloseka), bili samo prevareni i iskorišteni u pukoj borbi za vlast. Ostali nisu blagonaklono gledali na "srbijanski" skup koji je predvodio lider SPO-a.

Istorija će pokazati (a možda i neće, jer je, znamo, pišu pobednici) kakav je značaj burnih dešavanja na ulicama srpske prestonice te 1991. U međuvremenu, nije zgoreg podsetiti se misli Vuka Draškovića koje je rekao ili napisao u nekim od svojih romana. Poslednji u nizu je nedavno izašao i zove se "Isusovi memoari".

• Umesto da život prihvatamo i negujemo kao harmoniju suprotnosti, kao duhovni sudar različitosti istog sopstva koji daje blagorodnu i blagotvornu spasonosnu sintezu mi, kao narod, kao ukleti brod bez kormilara i jedara, plutamo pučinom isključivosti, mržnje, laži, samobmane i raspolućenosti na pobednike i poražene, na nas i na njih, one i ove, na izdajnike i patriote, partizane i četnike, na Srbe i... građane svetske zajednice, raspolućenosti koja ide kroz srce naroda i svakog pojedinca, izvršene skalpelom samouništenja.
• Da li mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jačega i da je dužnost sudije jedino u tome da tumače volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima? Ili je pameti mnogo bliža logika da i zakoni i presude izviru, jedino, iz duha istine i samo time ograničene slobode sudija? Da li bi, u tom slučaju, makar samo u sudnici i makar samo pred sudijama, bila mogućna i ostvarljiva jednakost glava nejednakih: onih koji vladaju, bogatih i siromašnih, oholih i uniženih, žrtava i njihovih dželata? (...) 
  
  Ali, zašto su Justiciji zavezane oči? Učinili su to, vjerovatno, moćnici, bogovi ili tirani, a ni jednima ni drugima nije oskudijevala istorija. Lišili su je očiju da bi im, tako oslijepljena, što odanije i što pokornije ugađala i da bi njihova viđenja ljudi i svijeta prihvatili kao istinu. Da ne bi mogla da spoznaje istinu, već da bi, kao istinu ponizno i poslušnički, prihvatila samo ono što joj, posredstvom sudija, šapću i naređuju bogovi. Oslijepljena je, znači, da bi zločin proglašavala — vrlinom, lance — slobodom, a muku i patnju — srećom čovječijom. (...)
  
  U svijetu nejednakih, opet jednako vide samo oni koji ništa i ne vide. Možda je, baš zbog toga, Boginja pravde namakla zastor preko očiju.
• Moć nije sredstvo, moć je cilj! Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija, nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć! A moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja, Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.
• Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine.
• Ne zavidim onima koji su do svoje pobede i sreće u današnjoj Srbiji stigli bez patnje, bez ikakvog trnovog venca i riskantne tuče za vlastita uvrenja, ako su ih, uopšte, ikada imali. Dobro sam upoznao taj hor, suviše uplašen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih...
• Na vrhu i na dnu, na brdu i u provaliji. To sam bio. Za trajanja dana, govorio bih na trgu, zaslušivan povicima "Vuče, Vuče, Vuče" i "Svi, svi, svi". A noću bih, vezan, zajedno sa suprugom, odvođen do mučilišta, gde smo bili samo tela za torturu u areni mržnje i ludila Slobodana Miloševića.
• Čini mi se, posle svega, da bih najsnažnije voleo da ničeg što je bilo nije ni bilo. Sve, ili gotovo sve, što sam želeo pokazalo se kao prokletstvo izašlo iz želje mojih neprijatelja.
• Znajući da uvek zaudara tamo gde narod obožava i sudi, svih tih godina nastojao sam da se uzdignem iznad gomile. Nažalost, činio sam to uvek uz njenu pomoć.
• Voleti čoveka, to je ono što je najopasnije. Mrzeti ljude, biti slep za njihove rane, biti gluv za njihove molbe, biti nitkov koji ljude mami u stradanje i pogibije, to je ono što se nagrađuje.
• Svaka nacija kleveće jedna drugu i sve su u pravu.
• Bogastvo je, naravno, zdravi poriv, ali sam dotle dok je ono u čovekovoj službi, a teška bolest kad novac i stvari zagospodare ljudima.
• Nema blagajne, nema dijamanata, nema kruna i titula koji mogu da od fenjera naprave sunce...
• Nesaglediva je razdaljina između ljudi i boga. Bez te razdaljine ne bi bilo zločina, patnje i nepravde. Bog je taj koji čoveku daje i veru u boga, a čovek je taj koji, i u ime boga, čini zla.