Odgovornost silovatelja, žena nije kriva!
Silovanje je zločin prisiljavanja osobe na seksualni akt sa teškim fizičkim i emocionalnim posledicama. Bar jednom ste čuli da neka žena nije želela seks ali da je partner „insistirao“, pa je „pristala“. I u tom slučaju radi se o silovanju.
Nekada žene misle da se silovanje odnosi samo na situaciju u kojoj vas nepoznata osoba ili osoba sa kojom niste u vezi ili braku natera na seks protiv vaše volje, ali problem je ipak malo kompleksniji. Svaki vid seksualnog odnosa bez pristanka i želje za njim od strane žene može se smatrati silovanjem.
Prethodnih vekova, dok je žena bila vlasništvo oca, a zatim posle i muža, njenim telom se raspolagalo po potrebi pomenutih. Ona je mogla biti prodavana, silovana, tučena a da niko ne odgovara za to, jer žena dugo nije spadala pod ljudsko biće a samim tim nije raspolagala ni tkz. ljudskim pravima. Nažalost, dosta je zemalja, posebno trećeg sveta i zemalja u kojima je uticaj religije i dan danas jak, gde se na žene i dalje gleda na nižu rasu i „neljudska bića“, koja pripadaju nekome ali nemaju mogućnost da poseduju. Situacija u Evropi ipak je naprednija gde žene danas imaju svoja prava, i zakonski su zaštićene. I pored toga, slučajevi silovanja ne jenjavaju, i statistički podaci pokazuju da je svaka treća žena u svetu silovana od strane nekog muškarca. Silovanje je zločin, ali se za njega mnogo puta ne odgovara na adekvatan način.
Psiholozi i teoretičari koji se bave silovanjem kao društvenim problemom ističu da se isključivo radi o pojmu moći i nadmoći nad ženskim telom. Iako postoje slučajevi silovanog muškarca u 95% situacija govorimo o silovanoj ženi.
Žrtve seksualnog nasilja se nakon davanja izjave u policiji upućuju na lekarski pregled, najčešće ginekologu. Njihov lekarski pregled uključuje standardne tehnike kliničkog i ginekološkog pregleda. Ne postoje opšti niti specijalizovani Protokoli o postupanju sa žrtvama seksualnog nasilja, niti se prilikom njihovih lekarskih pregleda koriste bilo kakvi vodiči i/ili formulari, a izveštavanje je krajnje individualno i u potpunosti zavisi od lekara koji je vršio pregled. Lekari specijalisti za sudsku medicinu angažovani su u zanemarljivo malom broju slučajeva pri prvom pregledu žrtve. Prema rezultatima dostupnih istraživanja u ovoj oblasti, opisi konstatovanih ekstragenitalnih povreda navedeni u medicinskoj dokumentaciji u relativnom malom broju slučajeva (9%) odgovaraju standardima sudskomedicinskog opisivanja telesnih povreda, a gotovo polovina nalaza (45%) data je na nezadovoljavajući način. Takođe, konstatovane telesne povrede kod žrtava seksualnog nasilja se ne fotografišu. Sve navedeno nepovoljno utiče na kasnije izvođenje medicinskih dokaza i medicinska veštačenja u sudskim postupcima.
Problem se mora tražiti i u činjenici da silovatelji ne odgovaraju na adekvatan način i kad se prijave. Većinom ostaju na slobodi a žena živi u strahu od ponovnog silovanja i osvete.
Autonomni zenski centar ženama koje su preživele seksualno nasilje nudi konsultacije radi psihosocijalne pomoći i podrske putem SOS telefona i direktnih razgovora sa konsultantkinjama koje su posebno obučene za pružanje emotivne podrške ženama koje su preživele nasilje.
„Deo rada obuhvata pravljenje sigurnosnog plana sa ciljem povećanja bezbednosti u svakodnevnom zivotu, procenu rizika od ponovljenog nasilja, davanje informacija o institucijalnim procedurama i priprema za njih, donošenje odluke o prijavljivanju ili neprijavljivanju. Veci deo se tiče psihoedukacije o manifestacijama psiholoske traume, fazama oporavka i onome sto u psihičkom smislu žena može da očekuje da će doziveti i kako da se sa tim suoči, poput napada panike, strahova, rada na vraćanju poverenja u sebe, druge i svet“, objasnila je za Srbiju danas psihološkinja Ana Bukvić iz Autonomnog ženskog centra.
Kako je silovanje ne samo napad na telo, već i povreda ličnih i psiholoških granica, cilj podrške je vraćanje kontrole nas svojim telom, emocijama i zivotom uopšte, prepoznavanju osećanja, njihovom imenovanju i transformaciji na taj način da ne postoje kao prepreka vec oslonac.
„Bitno je napomenuti da dublja psihoterapija nije preporučljiva neposredno nakon silovanja, kao ni nakon drugih traumatičnih iskustava, već se treba fokusirati na obezbeđivanje trenutnih osnovnih potreba, situiranje i zbrinjavanje. Za svaku ženu koja je preživela silovanje važno je da zna da je u tom trenutku učinila najbolje što je mogla i da je odgovornost za silovanje isključivo onoga koji je to uradio, da nije kriva“, dodaje Ana.
Načini da se trauma prevaziđe su različiti i nekim ženama pomaže da o tome razgovaraju, drugima da pišu ili slikaju, da trče, da se na neko vreme povuku, da plaču... Ritam kojim se žene oporavljaju treba poštovati i poruke poput “zaboravi na to, idi napred, gore glavu” iako dobronamerne dodatno pritiskaju. Nekada je potrebno plakati i to je znak snage i hrabrosti, a ne slabosti. Svaka emocija je važna, treba je dozvoliti sebi i ceniti je jer ima svoju snagu i funkciju. Konačan oporavak se dešava kada žena može da drži sve manifestacije traume pod kontrolom, sećanja se više ne nameću, kada može ponovo da uspostavi bliske odnose sa drugim ljudima i može da ceni svoje snage koje je stekla tokom oporavka.
Tipično je da početna reakcija obuhvata šok i nevericu, potom strah. Silovanje je nešto za šta znamo da postoji, ali dok se ne desi nama imamo koliko-toliko sliku da je svet bezbedno mesto za nas. Silovanje menja doživljaj lične bezbednosti jer sam čin podrazumeva gubljenja kontrole nad svojim životom i telom za one koje ga preživljavaju, a nekada poverenja u druge ljude koje se uz druga pozitivna iskustva ponovo vraća. Nakon silovanja neke žene se povuku, a druge otvoreno govore o tome. To zavisi koliko od ličnosti žene, toliko i od okolnosti. Može se desiti da se javi povećana strepnja, strahovi, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncentracijom, ponovno preživljavanje dogažaja u mislima ili snovima, izbegavanje misli na događaj ili drugih ljudi. Osciliranje između preplavljenosti osećanjima i izbegavanja sećanja može dovesti do iscrpljenosti i umora, povlačenja od drugih.
Svaka od navedenih reakcija je potpuno razumljiva. Važno je i da žena može da o silovanju govori na način na koji želi, sa kim želi i u vreme koje želi, jer time otvara mogućnost da ne bude sama i izolovane sa svojim iskustvom, da dobije podršku i pomoć okoline koja je ne osužuje, da oporavak traje kraće.
"Prevazilaženje psihičke traume je jedan proces koji ne mora obuhvatiti sve sfere zivota i koji se oslanja na snage koje počivaju u ličnosti žene i podršci koju može da nađe u svom okruženju i zajednici. Verujemo da svaka žena ima u sebi snage i hrabrosti da se oporavi od traume, ali da u ovom procesu prirodno ima i uspona i padova", zaključila je Ana.
Sutra pročitajte tekst "Silovanje- moć nad ženskim telom"