Što je njeno biće i moje!

Upoznale smo se davnih godina, kada smo zajedno radile neke poslove preko omladinske zadruge. Izgledala je malo neugledno, zapravo to i nije prava reč, izgledala je nekako obično. Ja sam uvek volela da se sređujem i bila sam tip-top našminkana, dok je ona dolazila potpuno bez šminke, možda sa samo malo sjaja na usnama.

Moram priznati da me je zapravo nerviralo što ona, takva kakva je, dobija više pažnje od mene. I kada smo završile rad preko zadruge, ostale smo u kontaktu.

Što sam je više upoznavala, uvidela sam da je zaista dobra kao osoba, ali se u meni javila i neka vrsta zavisti. Jednostavno sam morala da imam sve što i ona. Tara je nastavila da raducka kad god je stigla i sama je sebi kupovala stvari, dok sam ja upoznala jednog dečka koji je prosto poludeo za mnom i kupuje mi sve što ja hoću. Da se razumemo, on mi nije dečko, ja ga zaista smatram najboljim drugom, i to što on hoće (u ime prijateljstva, je l'), da mi kupi nešto što mi zatreba, zašto bih se ja bunila.

I tako, Tara je rekla da joj trebaju nove patike, ja sam ih uzela, pardon - dobila pre nje, futrolu za mobilni, nove naočare za sunce... Ma šta god ona da uzme, uzeću i ja.

Sada smo poprilično odrasle, uveliko smo prerasle omladinsku zadrugu, ali ja i dalje gledam da imam sve što i ona.

Baš me briga kako to drugima deluje, jednostavno neću da "zaostajem" za njom.