КАФАНСКА ПРИЧА: Злочин Диогена из бурета пуног вина

Био је мрак. Болно врела летња ноћ. Месец и звезде су трептале злокобним сјајем. Чуо се врисак насилно пробуђене и избезумљене старице и тутањ голих табана по спарушеној банатској трави. Дозивала је у помоћ и јурила ка комшијској кући надајући се да ће тамо бити безбедна. Било је три сата иза поноћи. И 33 минута...

Треће око

- Убиство! И крађа вероватно... Пожурите, молим вас, наша кућа је "унакрс'", шта ако се и на нас намери злочинац. Ииијууу, зло не чуло, не дао Бог - театрално, али истински преплашено је запомагала госпођица Жаклина Бакаларовић.

Окренула је "92" на телефону кружног бројчаника чим је видела бег опстанка комшинице Велинке Небригић, те мрзовољне старице. Тада још није додат "кец" испред броја народне милиције. Нису се арчиле цифре тек тако! Треба дочекати да бројчаник обрне три круга, различитог обима. А ако ситуација захтева муњевиту реакцију, као што је била и Жаклинина те кобне вечери, времена за губљење нема. Полицајци нису много причали, само су одлучно поручили: "Стижемо, drž'te се!"

Госпођица Бакаларевић била је надалеко чувена по свом необичном таленту - у сваком тренутку је знала шта се то дешава у комшилуку. Кажу да је 42-огодишњој Жаклини у тој работи свесрдно помагао "кибицфенстер" - прозор чије су се ролетне дизале ка улици, претећи тако занесењацима који су замишљено шетали тротоаром "нуз куће" сеоске и лупали о њих главе.

У информативно-безбедносним активностима госпођице Бакаларевић помагало јој је, бар се тако причало по шоровима, и треће око које је сваке вечери цртала на чело пред спавање. Чинила је то црвеним ружом који јој је у мађарској парфимерији у центру Тисасигета купио први муж, Завида Овнујски.

То је био део њених мешовитих магијских активности (MMA), поред играрија с пилећим ногицама, црвеним концима и власима људи којима су бајалице биле намењене.

Док су два њена рођена ока одмарала, треће се није склапало. А и некако, ни сама није знала како, увек би се нашла близу уличног прозора када се у комшилуку нешто збивало - више или мање драматично.

Сат након вапаја, докотрљао се и плави "стојадин" с ротацијом на крову...

Неверство из нехата

- Издала ме је, напустила. Први пут... – тихо и кроз јецај је говорио Веселин Диоген Градимировић, за пријатеље Цуле. Надимак Диоген није добио због тога што је као истоимени антички филозоф могао да живи у бурету (само пуном вина, ракије или чега већ алкохолног), већ зато што је и он био циник као и стари Грк. Тако су га назвале колеге с Математичког факултета док је студирао у Београду. Али то ништа није значило светини из његовог родног места у ком је живео и предавао драгу му егзактну науку – они су га звали Диоген због његовог алкохоличарског хобија. Волео је да пије у кафани, онако обилато, али га је ретко ко видео заиста пијаног и немоћног што се могло очекивати с обзиром на то колико је "течности" уносио у организам. Зато је рећи Веса Диоген у Београду било похвално, а у банатској варошици пежоративно.

Био је приведен у станицу милиције на саслушање поводом кошмара који је проживела баба Велинка. Изјавио је да се нада да није крив, јербо се ничега не сећа – и те вечери је препио у кафани у центру села. Додао је и да му је жао, да се каје, шта год да је урадио. Ако је урадио. Стално је понављао две реченице, као у бунилу: "Издала ме је, напустила. Први пут..." Као да је проклет!

Разапет као Исус

У полицијску станицу је коначно дошао и баба Велинкин комшија, Добривоје Витомиров. Њега је првог пробудила госпојина дрека у то глуво доба ноћи. Он ју је увео у дневну собу, покрио је танким ћебетом и сипао јој је чашу воде. Потом је неустрашиво кренуо да се суочи са злочинцем и напасником.

- Квака на уличној капији је била разваљена, а малтер с куће је попадао унаоколо. Шимшир је био сав изгужван, као да је неко скакао по њему. Срча је била свуд унаоколо испред кућног прага, а улазна врата су била изваљена и лежала су на поду предсобља. Рингла у кухињи је била укључена – сва се усијала, добро да се нешто није запалило. Судови, хлеб, лук, свеже месо, зачини – све је то било разбацано по поду. А на кухињском столу полеђушке је лежао он – Веселин Диоген Градимировић, кога сви у селу знају по надимку Цуле. Разапет као Исус – само што су му ноге биле савијене у коленима и висиле преко ивице стола. Страшно је изгледао, сав рашчерупан, гарав и прљав. Страшно је и заударао – алкохол је обилато испаравао из његових широм отворених уста, гоњен све јачим надимањем трбуха. Пробудио сам га једва, био је пијан, квалитетно пијан. Некако сам га усправио и одвео на улицу. Руке су му биле крваве, те је и мене свог умазао. Подигао сам његов бицикл из јарка, поставио га на њега, помогао му у првих неколико метара вожње и он се потом сам одвезао кући. Да не верујете како је право возио "точак", као да је био мртав трезан. Средио сам баба Велинкину кућу и вратио се у кревет. Она је преспавала код нас пошто се плашила да се врати кући и да самује – објашњавао је Добривоје Витомиров немиле догађаје. Позорник Славко Облић је у диму цигарета све марљиво записивао.

Истина је страшнија од крвавих руку

Излазећи из станице срео је преступника Цулета. Овај се обрадовао, али и постидео када га је угледао. Били су добри познаници, често су зоре дочекивали у сеоском бирцу.

- Пријатељу, срамота ме је. Не приличи једном професору математике да се тако понаша као ја синоћ. Рекао сам позорнику Облићу да се не сећам ничега. Слагао сам га – присетио сам се свега. Опио сам се као и обично – али овога пута мало јаче. Руке сам раскрварио кад ми се разбила флаша ракије коју сам понео из бирца. Моја мила математика ми је у таквим ситуацијама помагала да се добауљам до дома иако готово да нисам био свестан. Када бих стигао до ћошка моје улице бројао сам куће. Моја је трећа у низу. Исто сам покушао и синоћ – само што сам овога пута кући кренуо са друге стране улице, из супротног ћошка. Бројао сам – један, два, три. Резултат је требало да буде тачан. И био је, само што сам уместо у моју, упао у кућу бака Велинке, те мрзовољне старице. Издала ме је, напустила. Први пут... Моја вољена математика. Рачун је био добар, али сам упрскао поставку. Никада ми се то није десило! Издала ме је, напустила...

Веселин  Диоген се осећао као преступник, али не закона већ живота. Зар да му алкохол толико попије мозак да заборави и оно што највише воли?! 1 1 1 = 3, то је бар лак задатак, а он је заслужио "кеца".