"НЕЋЕМО ЋУТАТИ, БОРИЋЕМО СЕ ЗА ИСТИНУ И НИКО НАС НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ" Вучић у Њујорку: Зашто не почнемо с оним што је УЧИЊЕНО СРБИМА

- Хвала свима што сте дошли овде да сведочите. Ово је само група људи која живи у САД. Ми нисмо довели на стотине и хиљаде људи српског порекла из Босне и Србије. Само смо желели да покажемо свим државама чланицама и представницима њихових делегација да истина није једнострана и да никада није била.

- Никад нисмо ћутали о страшним догађајима у Сребреници. Хапсили смо и изручивали смо свакога ко је појединачно био одговоран за ужасне злочине који су се догодили у Сребреници. Али, моје питање је: Чули сте ове људе, свако од њих се осврнуо на ту резолуцију. То нису политичари као ми, веч обични људи и сви ће се осећати веома лоше ако ви донесете ову резолуцију. Зато што су сви они жртве и одједном они ће на челима имати знак, тако што ће постати део геноцидног народа. Знам да ћете да кажете "то није истина, усвојили смо амандмане", онда је моје питање Зашто ви доводите онда ту резолуцију? Ако је реч о индивидуалној одговорности, ко ће бити одговоран за те ужасе, шта ћемо сутра да радимо? У нацрту те резолуције нема појединаца. Зашто смо сви усвојили ту општу резолуцију 2015. године? Да бисмо имали још више тих посебних резолуција које би могле да се појаве у будућности?

- Зашто не почнемо са нечим што је учињено Србима у Првом светском рату. Срби су највише пропатили тада, изгубили смо више од 28 одсто становништва тада, Французи одмах испод нас. У Другом светском рату Срби су чинили 85 одсто свих жртава на територији бивше Југославије. Ми смо се борили против нацистичке стране од почетка рата, за разлику од неких других. А сада, када је реч о Сребреници, никада нисмо сакрили чињеницу да су Срби починили ужасе тамо, ми смо то осудили.

- Отишао сам 2015. да се поклоним жртвама и положим венац, а готово да сам био линчован. Никада нису нашли те људе. Да ли се икада игде другде у Европи то догодило да је премијер био жустро нападнут од многих људи које нико није сматрао одговорнима за то.

- Само неколико дана позвао сам све босанске лидере како бих повратио мир. А шта ће да буде резултат ако поднесете ту резолуцију сутра. Имаћете одушевљење на једној страни, а на другој тугу, презир, бес и огорченост. Је л' то циљ? Да ли ће ова резолуција да уједини људе у Босни и региону? Неће, ни најмање. Зашто онда ово радите? Да ли ће да обезбеди мир у годинама које долазе? Сви знате да је одговор негативан - поручио је Вучић упитавши која је права сврха резолуције.

- У протеклих 25 година живим и радим у САД и с поносом кажем да сам амерички држављанин српског порекла. Мој родни град је био жртва операције "Олуја", војне акције коју су предводиле јединице војске Републике Хрватске, против српских снага на територији БиХ. Ми Срби из Босанског Грахова, били смо протерани истерани из наших кућа и отишли смо у изгнанство.

- Чак и да је цео тај егзодус избрисан, 29 година након тог протеривања Срба из њихових кућа из те области, знак живота или суживота се поново појавио и сарадња између комшија различитих националности је на неки начин била на видику. Па, била је, до данас. Усвајањем ове резолуције само ће се подгрејати страхови да ће се духови прошлости поново пробудити. Имате овде у САД на десетине, стотине људи, који су као и људи који седе овде за столом, доживели сличну судбину. Није изводљиво да дођу сви овде, али они су мучени и преживели су пакао. Ништа добро неће произнићи отварањем пандорине кутије усвајањем ове резолуције. Постојала је могућност да ране зацеле, али овим ће нестати сваки трачак наде за сарадњом или суживотом у том делу света.

- Ова резолуција је отворила још једну рану господина Ранка, али и десетине хиљада људи. Ово ће да буде нова рана, зато што је он био жртва рата. Да ли ћемо ми да признамо злочине који су учињени над њим. Ова резолуција заправо брендира Ранка који је био жртва рата и означава га као криминалца, као убицу и он и његова деца, и њихова деца биће обележени као криминалци. Он кад је чуо за ову резолуцију био је разорен, као да је поново преживео ово. Ако он не може да путује, сви ћемо да путујемо за њега и да се чује истина - рекао је Јовић.

- Морам да поменем још један трагичан догађај у којем је 12-годишње дете, Слободан који је био Србин и који се после прогона са породицом вратио у своје село да узме свог пса убијен. Елфета Весели из босанске војске је убио дечака Слободана, одсекао му уши, избо га и на крају му пуцао у главу. Дванаестогодишњаку. Људи то морају да знају, као што је Ранко Ристић рекао, не можете то да нађете често у мејнстрим медијима. Желим вам да размислите пажљиво о штети коју ћете да нанесете овом резолуцијом. Она че да буде дефинитивно претња по било какав суживот и подстицај на будућност - рекао је Јовић.

- Рођена сам у Ливну у БиХ. 91. године пре рата било је 5.000 Срба који су живели у овој области, данас их има само 20. Мање људи него што сада седи за овим столом.

- Моји родитељи су били сведоци предратних дешавања у БиХ. Веровали су да им нико не би наудио јер су били добри људи, познати у заједници помагали су свима укључујући и Хрватима и Бошњацима. Али, моји родитељи су били Срби, и онда је све почело. У мају 92. пет хрватских војника је дошло и одвело мог оца на испитивање - никада се више није вратио кући.

- Био је у званичној полицијској станици, касније је пребачен у средњу школу Иван Ковачић која је претворена у концентрациони логор за Србе. Водили су тај камп Бошњаци и Хрвати. Смештен је са још 12 Срба који су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији. Били су заробљени и доведени у логор у Ливну. Данима су били мучени а онда и убијени. Мој отац је био мучен 5 месеци. Историја из Другог светског рата понављаја се и то у великим размерама.

- Мучење које је мој отац преживео било је песничење, пендречење, ударање жицама, чизмама... Манијачки су га газили, стављали му пиштољ у уста претећи да ће га убити. Мој отац је у толиком болу био да је преклињао да га убију. Рекли су му да, зато што је Србин, прво ће да га муче, а онда да га убију. Кад би се један војник уморио, други би га заменио док се и сам не би уморио да ми мучи оца. Једне ноћи су му ставили повез на очи и рекли да га воде на стрељање. Кад су га извадили из аута рекли су да пази где вози да не би згазио тела своје браће и рођака. Овакве пресије су вршене сваког дана. Најгоре је била електрична столица, сипали би воду свуда и ставили га на столицу. Имао је опекотине свуда.

- На крају су га ставили у самицу, спавао је на бетонском поду 5 и по месеци. Мајка је за то време живела у сталном страху јер су стално биле пљачке, нестанак Срба, спаљивања кућа. Једног јутра је наша комшиница пронађена мртва у кући. Била је гола и силована. Имала је рану од ватреног оружја на грудима и изломљене удове. Моја мајка је одведена у логор, где су је редовно тукли и мучили на електричној столици, као и мог оца. Претили су јој, уз мучење, да ће да доведу сву њену децу и да их побију пред њом.

- Увек се дубоко потресем кад причам о овоме. Ипак покушавам да будем објективна и разумем и знам колико је тешко бити жртва рата. С друге стране такође сам и збуњена зашто смо ми, српске жртве, дискриминисани од Уједињених нација, и уместо да нас уједињују, оне нас деле. Људи из БиХ су на свој начин зацелили своје ране, а ми их данас поново отварамо - рекла је.

- Хвала вам на прилици да испричам причу коју деле стотине хиљада Срба у бившој Југославији. Прича о истини, смрти, неправди и на крају прича о нади. Рођен сам у Завидовићима у централној Босни. Прелепо место, али место где се историја понавља из Првог светског рата. Велики број Бошњака и Хрвата се прикључио Хитлеровој окупацији.

- Тамни облак рата се 1992. опет надвио над нама. Дошли су наоружани и држали нас на нишану. Наредили су нам да одемо у град и није нам било дозвољено да изађемо. Један је пуцао директно мени изнад главе, потом ставио цев мени на слепоочницу и рекао мом оцу да се врати или ће ме убити. Никад нећу заборавити израз на лицу мог оца.

- После тога, једва смо избегли још једну блокаду пута. После су палили једно по једно село. Етнички су очистили предео око Завидовића. У селу Возућа је живела Ковиљка Ристић Пашајлић, само неколико стотина метара од српског манастира. Звала ме је "Бели" зато што сам имао плаву косу као мали и увек је била насмејана и давала ми слаткише. Бошњаци из суседног села су једног дана дошли у њену кућу, кућу моје баба-тетке, силовали је, пререзали јој гркљан и одсекли јој дојке. Гркљан јој је био извучен као нека врста трофеја. Када су завршили с мојом баба-тетком отишли су у кућу Ранке и њена судбина је била иста као и од моје баке.

- Преко 3.000 терориста Ал-Каиде је дошло тада у Босну да се боре против Срба, али и Хрвата. Тројицу српских војника су ухватили терористи и сви су били обезглављени. Лошим обртом судбине поставили су логор у селу Гостовић код мог прадеде и он је такође одведен у логор смрти. Ту су они исценирали коначни напад на село Лозућа. За само неколико дана 95. године убили су око 500 Срба. Након тога за само неколико дана убили су 3.000 Срба. Многи од ових прешли су у друге земље и Вршили су терористичке нападе. 2001. двојица од ових бораца Ал Михтар и Ал Хазми отели су амерички лет 77 и ударили су Пентагон. И тако ево ме у новој земљи, покушавам да заборавим ужасе рата и видим поново ове борце, а медији су само бележили лоше ствари о Србима. Нисам овде да правдам било какав ратни злочин, први бих процесуирао све ратне злочинце, и мнгои и јесу били процесуирани али даме и господо шта је са овим људима овде? - гласи сведочење Ристића.

- Током рата сам имала 6 година и требало је да проведем детињство играјући се са другарима. Уместо тога, страх агонија и мука - то је било моје детињство.

- Село у коме смо били у концентрационом логору. Ишла сам од рођака до куће у којој смо били и питала сам шта се десило са свима око мене јер сам била сама. Онда сам схватила да је група војника ушла у село. Онда сам се сакрила у жбуњу надајући се да ме нису видели. Онда сам схватила да нисам чула да долазе. Тада сам видела како муче и пребијају мог стрица, док нису били задовољни и оставили су га на земљи да се бори за живот.

- Чекала сам док они сви нису отишли и кад сам мислила да је било безбедно отрчала сам до куће да потражим помоћ, али никог није било. А нико није отворио јер су мислили да су војници који поново долазе на врата само да нас малтретирају.

- Ова сећања су и дан-данас са мном, 30 година касније. Да се каже да су ратови једнострани, то није тако. Ратови за собом остављају жртве са свих страна и ми смо сведоци тога. Имамо поремећаје и трауме које трају целог живота. Има оних који нису догурали до овде. Као мајка, не могу деци ни да објасним шта су све моји родитељи преживели да би нас сачували. Ни једно дете не треба да преживи такву нехуманост какву смо ми преживели. Постигли смо да признамо патњу свих жртава, нарочито деце, свих који су као ми искусили рат. Сви заслужујемо правду и надам се да на овај начин можемо да је постигнемо - рекла је Светлана.

Душка Станић прва је почела са сведочењем, описавши да је живела са оцем, мајком и две сестре у малом селу.

- Једног хладног априлског јутра мајка ме је обавестила да је школа отказана. Нисам схватала шта се дешава, а онда сам сазнала да ћемо бити смештени у концентрационом логору. Јели смо само храну коју смо имали код куће. Ноћу смо чули да старији међу собом причају, нисам могла да схватим шта се дешава и што не могу да изађен са друштвом да се играм на улици.

- Група људи дошла је у црним унифромама, војници, и један од њих је уперио пиштољ у мене тако близу да сам могла да га осетим, моји родитељи ништа нису могли да ураде, само су стајали и гледали. Натерао нас је да уђемо у комби пун људи у којем су такође били Срби. Био је мрак и скучено, нисмо знали где идемо, сви су били уплашени као и ја.

- Била сам гладна, изморена, нисам знала шта се дешава. После 3 дана војници су дошли и рекли да жене и деца улазе у аутобус, а мушкарци остају. Поздравили смо се с татом не знајући да ли ћемо се икад више видети и ушли у аутобус. Чула сам од жена да ће нас бацити у јаму.

- Поређали би нас за стрељање и да дигнемо руке у вис. Могли су да бирају, ја сам се молила и надала сваког дана да ћемо да преживимо и да ћу моћи да дочекам још један дан, као што сам могла и пре рата. Али, постало је још горе. Мој ујак ми је причао о страхотама шта су све преживели и шта су им радили - тукли га штаповима и газили чизмама, терали их да стоје боси на врелим плочама, није било милости и сваки дан су имали тежак рад а онда као животиње враћани у логор где су их тукли.

- Сећам се једног дана, то је била српска територија, Бошњаци су ишли у школу са нама, имали су слободу кретања, стекла сам пријатеље. Једног дана један од Бошњака је рекао једном млађем "хајде да је ухватимо и да је силујемо". Они су кренули према мени, једино што ме је спасило је што сам била брза. Живела сам у страху не знајући шта у било ком тренутку може да се догоди.

- Нисмо имали хране ни склониште. Била сам бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам ја прошла у детињству и да овако детињство не сме да изгледа. Грчке породице су нас примиле и сместиле у домове. Тек тад сам схватила да би детињство тако требало да изгледа, да не слушам гранатирање. Једино штои сам научила кроз све то је да на овом свету има добрих људи и наде, након што сам прошла кроз сву ту патњу, и данас спавам са упаљеним светлом и имам ноћне море. Морамо да будемо бољи од тога, наша деца заслужују бољу будућност, и ни једно дете не заслужује да п