Iako je posla sve manje, 87-godišnji Vojislav Ilić iz Saraoraca kod Smedereva, svakoga dana otvara vrata radionice. On je jedan od retkih sarača u Srbiji.
Posle završenog zanata 1953. godine Voja odlazi u Beograd da pronađe posao. Posle tri godine u kombinatu "Sport", vraća se u rodno Saraorce i otvara saračku radnju. U njoj i dalje pravi kvalitetna sedla i amove za konje, ali i sve drugo što zatreba.
- Ništa nema što ja ne mogu da napravim, od kaiša za sat, do fudbalske lopte. Posao ne ide više kako je išao, koža je jako skupa, kožu moram da uvozim iz Italije. Uzeo bih jedno dete, voleo bih da ga naučim na zanat - kaže Vojislav Ilić.
Nekada je svaka kuća u Saraorcima imala konje. Sada, samo jedna.
- Potisnula nas je mehanizacija, pre su ljudi radili u poljoprivredi sa konjima, sa volovima, kravama, sada ljudi rade mehaničkim putem, ja nisam video, ne znam koliko godina da neko nosi motiku na leđima i da ide da kopa - rekao je Vojislav.
Sa suprugom Leposavom je preko 60 godina u braku. Odgajali su decu, unuke i praunuke.
- On je mnogo radio ranije, tako da sam i ja bila tu, kad nešto zatreba i morala sam i ja da pomognem pored kuće, dece i svih poslova, ali morali smo da se slažemo i razumemo - navela je Leposava Ilić.
Majstor Voja, jedan od poslednjih sarača, obećava da će nas pozvati na proslavu 90. rodjendana.
Do tada će raditi, jer, kako kaže, to produžava vek i njemu i njegovom zanatu.