Podsećamo, ekonomska šteta u Turskoj približava se cifri od 90 milijardi dolara, ali se strahuje da ni tu nije kraj. Jedno od rešenja, kako kažu stručnjaci, jeste osiguranje, koje pokriva gubitke i nadoknađuje štetu posle zemljotresa ili sličnih katastrofalnih događaja.
Problem u Turskoj je u tome što se osiguranje od zemljotresa, koje je u toj državi obavezno, u praksi vrlo često ne sprovodi. Fond za osiguranje od katastrofa pokriva štete od zemljotresa na stambenim objektima. Ali, mnogi ne plaćaju premiju osiguranja, pa ima dosta zgrada koje nisu osigurane, posebno u delovima države koji su sada pogođeni zemljotresom. To znači da će zavisiti od državne i humanitarne pomoći.
Generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije Duško Jovanović objašnjava da postoji nekoliko mehanizama osiguranja od katastrofalnih nezgoda.
- Jedan od osnovnih je individualno osiguranje imovine, ali se to rešenje pokazalo kao najmanje efikasno zbog niskog obuhvata i ograničene vrednosti polisa. Nešto veći obuhvat postiže se mikroosiguranjem. Tim rešenjem se donekle rešava taj problem, ali se tu radi o polisama niske premije i suma, čime se ne rešava suštinski problem. Veliki broj država bavi se i upravljanjem katastrofalnim rizicima, aktivno se uključujući u sanaciju negativnih posledica i pružajući pomoć socijalno ugroženim slojevima, pružajući na taj način uslugu kvazi osiguranja. To rešenje, osim što je iznuđeno, je i neefikasno, jer kod članova zajednice ne razvija odgovornost da samostalno brinu o svojim osnovnim potrebama, stvarajući privid da će država uvek intervenisati, odnosno negativno utiče na fiskalnu stabilnost sistema.
Da li postoji neko rešenje za koje možemo da kažemo da je optimalno?
- Kao najoptimalnije rešenje pokazalo se formiranje pula osiguravača i države, koji je uglavnom podržan kapacitetima reosiguravača. Prednosti pula su višestruke: širok obuhvat, visoki kapaciteti za prihvat rizika, jednoobrazna pravila za sve učesnike, dugoročna stabilnost... Značaj osiguravača ogleda se u kapacitetima i profesionalnoj ekspertizi za prihvat rizika, prijem i procenu šteta, kao i širokoj mreži. Uloga države u pulu je značajna jer dodatno jača kapacitete, omogućava subvencionisanje, pruža snažne garancije i propisuje univerzalna pravila postupanja.
Jovanović dodaje da ovakav sistem zaštite, postoji i npr u Francuskoj i Španiji, koje ne spadaju u najugroženije države na svetu. Ali, to nam ukazuje da ne postoje područja koja su apsolutno zaštićena. Dodaje i da bi takva polisa trebalo da bude obavezna.
- Takva polisa bi rešila problem osiguranja imovine građana, ali bi i država bila rasterećena, jer ne bi više sama finansirala saniranje šteta. Pri tome, polisa, koja bi bila obavezna, ne bi bila skupa. Ako bi svi morali da je kupe, cena bila bi niža i dostupna svima. Deo prikuplјenih sredstava, osiguravači bi vraćali kroz preventivne i infrastrukturne projekte što znači dodatnu korist za građane i državu. Sa druge strane, iza naših osiguravača stajale bi najveće reosiguravajuće kuće, pa ni rad društava, u slučaju isplate ogromne štete, ne bi bio ugrožen.