Ovaj rast je jednim delom pokrenut ekonomskim faktorima, kao što su rast produktivnosti, dok je drugim delom posledica masovne migracije radne snage iz ove grupe zemalja u razvijene zemlje zapadne Evrope. Mada je mogućnost odlaska građana CIE u zemlje zapadne Evrope, u kojima ostvaruju veću zaradu, sa individualnog stanovništa poželjna, važno je pitanje kako će takve migracije uticati na privredu i društva zemalja CIE.
Od drugog kvartala 2017. do drugog kvartala 2019. godine realna vrednost zarada u 12 zemalja CIE u proseku je realno povećana za 11,3 odsto, što odgovara godišnjem rastu od 5,5 procenata. Posmatrano po zemljama, rast realnih zarada u navedenom dvogodišnjem periodu se kretao u širokom rasponu, od 3,8 odsto u Sloveniji do 19,1 odsto u Rumuniji, a u najvećem broju zemalja rast zarada se nalazio u intervalu između 10 i 14,5 odsto. Realni rast zarada u Srbiji u navedenom periodu iznosio je 12,3 odsto, što je nešto više od proseka posmatrane grupe zemalja.
Realni rast zarada u zemljama CIE jednim delom ima ekonomsko utemeljenje u rastu produktivnosti. Tokom poslednje dve godine produktivnost rada u zemljama CIE kumulativno je povećana za 5 odsto, odnosno za 2,5 odsto godišnje. Iz prethodnog sledi da je realni rast zarada u zemljama CIE tokom poslednje dve godine bio duplo brži od rasta produktivnosti. Brži rast realnih zarada od rasta produktivnosti imao je za posledicu rast jediničnih troškova rada, koji predstavljaju jedan od osnovnih pokazatelja međunarodne cenovne konkuretnosti određene privrede.
Jedinični troškovi rada u posmatranih 12 zemljama CIE tokom poslednje dve godine u proseku su porasli za 6 odsto, što predstavlja relativno značajno pogoršanje cenovne konkurentnosti navedenih privreda. Mada su jedinični troškovi rada porasli u svim zemljama, njihov rast po pojedinačnim zemljama se značajno razlikuje.
Jedinični troškovi rada su u prethodne dve godine u Estoniji i Poljskoj porasli za manje od 2 odsto, dok je njihov rast u Srbiji i Slovačkoj veći od 10 procenata. Interesantno je da su jedinični troškovi rada u Srbiji najviše povećani, mada je realna vrednost zarada u Srbiji u pomatranom periodu povećana malo više od proseka zemalja CIE.
Razlozi za to su relativno spor rast privrede Srbije, na jednoj strani, i solidan rast zaposlenosti na drugoj strani, što je imalo za posledicu da je rast produktivnosti u Srbiji bio najniži od svih posmatranih zemalja i iznosio je samo 1,7 odsto tokom prethodne dve godine.
Promene jediničnih troškova rada predstavljaju jedan od faktora koji utiču na međunarodnu cenovnu konkurentnost, a time i na spoljnotrgovinski i tekući platni bilans neke zemlje. Očekuje se da rast jediničnih troškova rada, pod ostalim nepromenjenim uslovima, utiče na pogoršanje tekućeg i spoljnotrgovinskog bilansa zemlje. Naravno, osim jediničnih troškova rada na spoljne bilanse utiču i drugi faktori kao što su promene realnog kursa, promene cena na svetskom tržištu, odnos domaće štednje i investicija, fiskalni bilans, demografski faktori i drugo, koji mogu da pojačaju ili da ublaže uticaj rasta jediničnih troškova rada na spoljne bilanse.
Stoga je važno pitanje da li je pogoršanje tekućeg platnog bilansa može da dovede do makroekonomske nestabilnosti u zemljama CIE? U većini zemalja takav rizik za sada je zanemarljiv, jer su skoro sve zemlje CIE pre dve-tri godine imale dosta dobru platnobilansnu poziciju. Ipak umereni rizici postoje u zemljama koje su pre početka snažnog rasta zarada, a potom i jediničnih troškova rada, imale relativno visok deficit u tekućem platnom bilansu, kao što je to slučaj sa Srbijom i Rumunijom. Taj rizik će dodatno porasti ako se i u narednim godinama nastavi sa bržim rastom zarada od rasta produktivnosti i ako uz to dođe do realnog jačanja domaćih valuta, rasta fiskalnog deficita, pogoršanja odnosa razmene.
Spoljno ekonomski rizici bi mogli naglo da se povećaju, ako, uz veliki deficit u tekućem platnom bilansu, dođe do krize u zapadnoj Evropi, a potom i do naglog smanjenja priliva stranog kapitala kojim se deficit tekućeg bilansa finansira.