Berta je rođena u Pragu 1843. godine u aristokratskoj porodici Kinski. Otac joj je umro pre nego se rodila, a majka je prokockala porodično imanje do poslednje pare. Želela je da bude operska pevačica. Imala je talenat i volju, ali i užasnu tremu zbog koje nije bila u stanju da se pojavi pred publikom, a kamoli da zapeva. Pošto nije postala pevačica, a već je imala trideset godina, morala je da se zaposli.
Dobila je mesto guvernante ćerke barona Fon Sutnera koji je imao i starijeg sina koji se zaljubio u guvernantu svojih sestara, a i ona u njega. Pošto je smatrao da ona nije dobra prilika za njegovog sina, poslao ju je u Pariz da vodi domaćinstvo jednom švedskom gospodinu po imenu Alfred Nobel koji je važio za najbogatijeg neženju XIX veka.
Kada je Nobel hitno pozvan u svoju fabriku dinamita u Štokholmu, Berta se vratila u Beč i tajno venčala sa Arturom fon Sutnerom. Mladi par je odmah otputovao na Kavkaz i tamo proveo prvih devet godina braka u ljubavi, pisanju romana, čitanju i proučavanju novih ideja o razvoju društva i napretku čovečanstva.
Sa Kavkaza su se vratili u Beč kada ih je porodica prihvatila, a zatim su otputovali u Pariz gde je Berta opet srela Nobela.
Nastavili su iskreno prijateljstvo, a Nobelu je ona ostala jedina neispunjena čežnja zbog koje će ostati neženja.
U pariskim modnim salonima, gde se par kretao, uveliko se raspravljalo o Međunarodnom društvu za mir osnovanom u Londonu sa ciljem da se ustanovi arbitražni sud za rešavanje međunarodnih sukoba i napravi program za razoružanje.
Berta je prihvatila nove ideje i iznela ih u knjizi "Vek mašina", na čijim je koricama umesto imena autora pisalo "Neko". Uspeh ove knjige je ohrabrio pa je napisala "Položite oružje", potpisanu punim imenom i prezimenom, ali je nekoliko izdavača odbilo da joj objavi knjigu. Kada je najzad izdata odmah je rasprodata, a ubrzo su izašla nova izdanja na svim evropskim jezicima.
Ubrzo zatim, osnovala je Austrijsko društvo za mir na mirovnom kongresu u Rimu. Tako je postala i prva žena koja je javno govorila na rimskom Kapitolu i tom prilikom primetila da je njena trema od publike potpuno iščezla.
Ova dama iz visokog društva navikla je na luksuz, a do kraja života neumorno je pisala članke za svoj list "Položite oružje", kao i za neke vodeće evropske novine. Njena prepiska sa Nobelom imaće presudan značaj za nju, ali i za Nobela i ceo naredni XX vek. 1892. godine nju i njenog muža Artura, Nobel je pozvao da ga posete u Cirihu. Za vreme jedne vožnje jezerom, razgovarali su o miru u svetu i načinu kako da se on uspostavi. Bio je to odlučujući momenat koji je doprineo da se Nobel zapita šta će se desiti sa njegovim bogatstvom kada umre i kako on lično može da pomogne svetu.
Već sledeće godine pisao je Berti kako je odlučio da testamentom ostavi deo bogatstva muškarcu ili ženi koji svojim zalaganjem budu doprineli da Evropa učini korak ka ideji mira. Bila je tio geneza ideje oko uspostavljanja Nobelove fondacije koaj će narednih 100 godina postati nezaobilazna i vrhunska institucija u valorizovanju progresivnih težnji čovečnstva.
Nobel je umro 1896. godine, sam kako je i živeo, a prva nagrada za mir bila je dodeljena 1901. godine. Berta fon Sutner je dobila Nobelovu nagradu za mir tek 1905. godine kada su joj društvo pravili Robert Koh i Henrik Sjenkjevič.
Ona se zalagala za mir u svetu do same smrti, a sa gotovo sedamdeset godina bila je na turneji po Americi i sa šačicom drugih idealista utrla put osnivanju Društva naroda, kasnijih Ujedinjenih nacija.
Na žalost, doživela je početak Prvog svetskog rata, najvećeg koji do tada pogodio čovečanstvo. Dok je avgusta 1914. godine ležala na samrti stalno je ponavljala: "Položite oružje! Prenosite poruku!". To su joj bile poslednje reči.