Prva stanica bio nam je štand sa suvenirima, bogatim srpskim obeležjima, koja prvo privuku turiste u Knez Mihajlovoj. Prva "meta" nam je bila majica sa likom Nikole Tesle.
- Sve su po hiljadu dinara, odgovorio nam je prodavac.
Pola sata kasnije, na istom štandu bio je i naš novinar koji je po zadatku bio stranac. Kada je na engleskom pitao za istu majicu, dobio je isti odgovor.
- It is one thousand. ( Košta hiljadu.)
Očekivajući da će nas barem polovina prodavaca prevariti, ostali smo iznenađeni, ali i zadovoljni, što još uvek ima poštenih trgovaca.
Na drugom štandu raspitivali smo se za druge, sitnije suvenire. I kad bi upitali na srpskom, i na engleskom, svi su nam odgovarali isto.
- How much for this? (Koliko košta ovo?), pitali smo pokazujući na magnet za frižider, iako smo videli cenu od 200 dinara.
- 2 euros!
Dakle, korektno, opraštamo malo drugačiji kurs od onog zvaničnog.
Radnica na trafici nije znala engleski, ali se sve vreme trudila da nam gestikulacijom pokaže da voda i koka kola koštaju 120 dinara.
Isto smo prošli i u fast fudu. Naplatili su nam baš koliko treba, trudeći se sve vreme da objasne šta imaju i šta je dobro.
Trgovci Beograda, danas ste položili test ili smo samo mi imali sreće da izbegnemo 'prevarante'.