“Ostajemo bez muškaraca”, kaže jedna stanovnica ostrva. “Moja istraživanja pokazuju da je najmanje 800 muškaraca u zatvorima u inostranstvu, a neki su jednostavno nestali.”
Maternji jezik je "loš engleski"
Ostrvce Old Providens su 1629. kolonizovali britanski puritanci i služilo je kao baza britanskim korsarima (pljačkaši na moru u službi države) dok su napadali španske trgovinske centre u Novom svetu. Iako je Old Providens dugo bio u sastavu Kolumbije i nalazi se blizu obale Nikaragve, maternji jezik stanovnika je neka vrsta lošeg engleskog. Ostrvljani, kojih ima između pet i šest hiljada, ne osećaju se kao Kolumbijci. Mnogi su rastafarijanci i ostrvo je dugo bilo pošteđeno nasilnih kolumbijskih narko-mafijaša. Nema oružja, ubica, niti telohranitelja. Problem je sakriven ispod površine, ali to ne znači da je manje ozbiljan.
Činjenica je da Old Providens, koji je dugo bio u sastavu Kolumbije, nije mogao da ostane imun na teškoće sa kojima se suočava ta zemlja. Pre nekoliko godina, krijumčari droge otkrili su da ostrvljani odlično poznaju okolne vode.
“Ostrvljani poznaju okean bolje nego bilo ko drugi, pa ih angažuju da upravljaju gliserima kojima prevoze drogu”, objašnjava novinar Amparo Ponton, koji na ostrvu živi već 25 godina.
Ako uspešno isporuče drogu na odredište - koje može biti bilo gde, od Honudrasa do Floride - sleduju im hiljade dolara. Ako ih uhvate, završavaju iz rešetaka.
Kada obalska straža krene u poteru za čamcem, posada baca drogu u more, a onda moraju da se pravdaju narko-gazdama. Sledeći posao neće moći da odbiju.
“Moj sin je završio u zatvoru u Misisipiju”, kaže jedna stanovnica ostrva. “Već je odslužio šest godina u SAD, ali je pokušao ponovo i ponovo nije uspeo. Mislim da se u to upustio zato što nije mogao da nađe posao”, kaže ona.
Prema njenim rečima, većina porodica na ostrvu je na neki umešana u trgovinu drogom. “Ostajemo bez naših momaka”, kaže ona.
Jedan od načina da dođu do posla bio bi razvoj turizma, ali ostrvo je namerno izbegavalo taj put, za razliku od susednog San Andresa, koji je načičkan hotelima.
Loreno Bent, ribolovac koji ima 26 godina, kaže da “smo izgubili već deset odsto generacije ispred moje”.
“Deca se svakodnevno bude ne znajući ko im je otac zato što je nestao na morskoj pučini kada su imala samo četiri meseca. Majke plaču jer su im sinovi otišli i više se nikada nisu vratili. Niko ne zna gde su. Mogli bi da budu u bilo kom zatvoru na svetu”, kaže Loreno.
On, međutim, ne krivi one koji su se upustili u trgovinu drogom.
“More je naša ekonomija, nije važno da li je legalna ili ilegalna”, kaže on. “Važno je da sticanje novca ne podrazumeva zločin protiv drugog čoveka. U Kolumbiji se trgovina drogom smatra ilegalnom, ali za mnoge od nas to je puko preživljavanje. Mi u tome ne vidimo ništa ilegalno. Ljudi kažu da je to lako zarađen novac, ali to nije tačno. Kada se ujutro probudite i znate da stavljate glavu u trobu, onda to ne može biti lako zarađen novac.”
Kada roditeljima nestane sin, oni ne znaju gde je, niti da li će se ikada vratiti. Mnogi se stide zbog nezakonitog posla u koji su im se deca upustila, pa zbog toga i ne kreću u organizovanu potragu. To, međutim, ne znači da ne osećaju njihov nestanak.
“U nekim porodicama su u zatvoru pradeda, deda, otac i sin”, kaže novinar Amparo Ponton.