Stravična eksplozija i jezive slike koje je ugledao pre nego što je izgubio svest urezane su mu u pamćenje i 16 godina kasnije.
„Kako vreme prolazi ljudi zaboravljaju šta se desilo. Ja to nikada neću moći. Živim sa tim svakoga sata, 365 dana u godini“, objašnjava Bulatović (56).
Kobne 37. noći bombardovanja, između 29. i 30. aprila 1999., kada je prva NATO bomba pala na Generalštab, Bulatović je sa ekipom iz Štaba civilne zaštite krenuo da pomogne povređenima.
„Prvi udar se desio u dva posle ponoći. Samo desetak minuta posle ponoći došao je drugi. Ja sam stradao od njega“, priseća se Bulatović.
TRAGEDIJE U KUĆI I BOLNICI
Trogodišnja devojčica Milica Rakić poginula je 19. aprila 1999. godine od gelera NATO bombe u svojoj kući u Batajnici, a u bombardovanju KBC „Dragiša Mišović“ 20. maja, 50 minuta posle ponoći, poginuli su vojnici Gardijske brigade Aleksandar Bajin, Goran Verežan, Predrag Ignjatović, Branimir Krnjajić, Slaviša Miljković, Vojin Pejčinović i Dragan Tanoskić, kao i pacijenti ove bolnice Branka Bošković, Zora Brkić i Radosav Novaković.
Teškim glasom objašnjava kako mu se tad živo totalno promenio. „Bili smo ispred zgrade tadašnjeg SUP-a i Generalštaba koji su bili u plamenu. Svuda su ležali poginuli i povređeni. Na sve strane gomila šuta, blokova... Samo što smo izašli iz automobila, a na radiju smo čuli da ide novi udar. Tada je već bilo kasno da se sklonimo. Par sekundi kasnije desilo se“, priča uznemireno Ratko i ističe da će te prizore doživotno pamtiti.
„I u prvom udaru su poginuli i slučajni prolaznici. Sećam se dva mladića kako u BMW-u čekaju zeleno na semaforu da skrenu ka Slaviji. Ostali su mrtvi na mestu", kaže Bulatović za Blic. On i trojica njegovih kolega su teško povređeni.
„Nekoliko ljudi je i poginulo. To se krilo i čuvalo kao državna tajna. Verovatno da se ne bi stvarala panika“, rekao je potresen Bulatović i dodao da je to bila najteža noć u Srbiji: „Gađani su objekti, bolnice, mostovi...Strašna, apokaliptična noć“.
Bulatović se probudio tek sutradan popodne u šok sobi Urgentnog centra. „Bio sam pokriven do glave i nisam mogao da se pomeram. Noge su me strahovito bolele, a nisam ni znao tad da ih više nemam“, priča Ratko i kaže da mu je teško i dan danas da prođe Ulicom kneza Miloša.
Ratko je sada u penziji, živi u Beogradu, a često svojim kolima putuje po Srbiji. „Imam ručne komande u kolima, a funkcionišem nekako uz pomoć proteza i kolica. Muka je, ali se snalazim“, završava Bulatović svoju priču.
Pogledajte i: