Ne manje važno pitanje je i zašto bi neko hteo da proba ukus onoga što iskopa iz nosnih dubina?
Formalni medicinski termin koji se koristi za čin kopanja nosa zove se rinotileksomanija, a njome su se pozabavili doktori Čitaranjan Andrade i BS Srihari sa Instituta za mentalno zdravlje i neurologiju u indijskom Bangaloru, prenosi BBC.
Napravljena je studija u kojoj su anketirali mlađu populaciju da bi stekli utisak koliko je učestalo kopanje nosa kod njih. Fokusirali su se na četiri škole, jednu koju pohađaju siromašniji učenici, dve škole za učenike srednje klase i jednu školu čiji učenici imaju bogate roditelje.
Pročitajte i:
Ukupno su Andrade i Srihari prikupili podatke od 200 učenika. Gotovo svi su priznali da kopaju nos, u proseku četiri puta dnevno. Tek njih 7,6 posto priznalo je da prste u nos gura više od 20 puta dnevno, ali je od tog broja njih 20 posto mišljenja da imaju ozbiljan problem zbog toga što stalno kopaju nos.
Većina učenika opravdala je kopanje nosa svrabežom i čišćenjem nosne šupljine, ali njih oko 12 posto je reklo da to radi zato što je osećaj kopanja nosa dobar.
Studija otkriva i kako u nos ne guraju samo prste. Trinaest učenika reklo je da u nos guraju pincete, dok je njih devet koristilo i olovke. Devet ih je priznalo kako degustiraju sadržaj iskopan iz nosa.
Većina nas zapravo može mirne duše da odahne, jer povremeno kopanje nosa ipak ne spada u patološki poremećaj, ali ipak ni takvo kopanje nosa nije bez štete. Grupa holandskih istraživača otkrila je da kopanje nosa može doprineti bakterijskim infekcijama.
Kada se sve navedeno uzme u obzir, zašto onda mi i dalje tražimo "zakopano blago" po nosu? Možda je reč o kombinaciji običnog zadovoljstva i lake dostupnosti šupljine za kopkanje ili je to možda dokaz čiste lenjosti. Bilo kako bilo, za kopanje nosa nema nekog pravog rešenja, osim biti što diskretniji i dalje.