Iako se ni jedno mesto na svetu ne zove dom, neumorni volonteri u prihvatilištima potrudili su se da Obrenovčanima teskobni dani što bezbrižnije prođu. Voja Marković nakon četiri dana provedena u Pioniru objašnjava da nemaju zbog čega da se žale.
On kaže da im je sve čisto, kada je vreme spavanja ne čuje se ni muva, druže se, imaju čak i kuvanu hranu. Ističe da namirnice i kozmetika koju su dobili nije od nekih omanjih proizvođača – samo "ozbiljne" marke koje, kao i većina Obrenovčana naviklih na običan život, ni kući nisu koristili. Sa svojom dvanaestogodišnjom rođakom Teom igra Monopol – da im vreme što bezbrižnije proleti.
"Prvog dana mogao sam da umrem jer nisam znao šta je sa mojom sestrom. Kad sam čuo da je u Železniku, u FMP-u, sve je bilo lakše. Sada, ako treba, idem da pomažem ugroženima u Bosni, a kamoli u Srbiji" optimističan je Voja.
Najlakše se prilagođavaju najmlađi. A kako i ne bi kada se sa njima uvek druži neko od volontera. Dragana Jadžić, studentkinja medicine, trebala je pre pet dana da diplomira, ali je slavlje odloženo zbog vanrednog stanja. O tome sad i ne razmišlja i kad god nešto zatreba - svi čekaju doktoricu Draganu da im pomogne!
U SD Karaburma kažu da im ničeg ne nedostaje, baš kao i u Pioniru. U manjku su jedino sa obućom i donjim vešom – i to samo većih brojeva. Beograđani neprestano dolaze i donose sve što im je potrebno.
Klinci su ipak bezbrižni – igraju se i smeju. Našli su nove prijatelje, a neki od komšija su i sada sa njima. U Karaburmi ih vesele i klovn i čarobna vila. Crtaju, boje, igraju se s balonima.
Maleni Moša iz Obrenovca koji nije krenuo ni u prvi rezred osnovne škole, postao je glavna faca među studentima u domu. Prihvatili su ga kao svog kolegu, cimera. Kažu da će da ga prisvoje. A on im zahvaljuje na svoj dečački način – osmehom i pričom o svojim najboljim drugarima.
Dva metra visoki Neša glavni mu je ortak. Topi se u zagrljaju visokog, mišićavog domca. Svojim prsitićima zna i šipak da napravi – u inat nepogodama!
“Napast” za sve stanovnike doma Karaburma je mališan koga su zbog neumornosti prozvali Durasel. Taj se nikad ne gasi, objašnjavaju studenti. Pod noge im se podvlači čak i kad igraju basket na obližnjem terenu. Smeta! Bezobrazan je, nestašan – ali isto toliko i simpatičan. Upoznao je čak i reprezentativca Srbije u košarci, Nemanju Nedovića.
Odrasli pogotovo, a i klinci to osećaju, jedva čekaju da se vrate uobičajeni životima. Sestre Aleksandra i Violeta i njihova drugarica Sara koje idu u Osnovnu školu “Jovan Jovanović Zmaj” na pitanje koliko su već u prihvatilištu odgovaraju: “Pet, šest dana!” Iako su u Karaburmi tri puta noćile. Jer nijedan studentski dom nije za njih pravi dom!