"Nasilje se drugom dešava" i "Šta se to mene tiče" prve su pomisli svakog tinejdžera. Sve dok se u šakama nasilnika ne nađu i sami.
Tog 15. septembra osamnaestogodišnji Nikola nije bio neko ko je čuo za nasilje, nije bio puki posmatrač, bio je - meta.
U strahu da ne prođe kroz isti košmar, Nikola nije hteo o ovome da govori. Međutim, nakon podrške najbližih, koji su spremni da daju srce za njega, i akcije Drug nije meta čije su poruke dolazile do njega samog, Nikola je skupio hrabrost I rešio da progovori o napadu.
“Pridružio sam se akciji Drug nije meta, kao i moja škola, ne da bih zaštitio sebe već da bih sprečio širenje vršnjačkog nasilja. Tog dana sam pretučen, zato što nisam odgovarao na njihove provokacije, koliko već sutra može biti pretučen neko drugi”, kaže on.
Jedan običan školski dan pretvorio se u pakao koji nije ni pomišljao da mu se može desiti. Vraćajući se kući, na pragu Ekonomsko-trgovinske škole neko ga je odgurnuo ramenom, a onda...
JAK UDARAC
"'Zašto se guraš?', rekao mi je jedan dečak koga sam do tog dana poznavao samo iz viđenja. Izgovorio je još neke reči, ali ja nisam baš najbolje razumeo, okrenuo sam se i pošao prema drugom izlazu škole.
Krenuo sam sa drugaricama kući i na nekih pedesetak metara od škole osetio sam jak udarac u potiljačnom delu glave. Okrenuo sam se, ali nikog nisam video. Kada sam se okrenuo da nastavim put prema kuće ispred mene je stajao isti dečak i obratio mi se ponovo: ‘Koga ti kuliraš, je l' znaš ti ko sam ja?’“, priča Nikola.
Onda je tortura počela. Šutnuo ga je u međunožje, Nikola je uspeo da ga spreči, ali su obojica ipak pala na zemlju. Desetak momaka pritrčalo im je, ali ne da pomogne, već – da se pridruži.
“Počeli su da mi zadaju udarce nogama u predelu glave, kičme, stomaka, prepona i nogu. Drugarice su probale da reaguju. Jednu su gurnuli, a kada su krenule da pozovu pomoć uhvatili su ih i sve vreme dok su mi zadavali udarce nogama, držali ih. Od silnih udaraca u predelu glave ja sam na trenutke ostajao bez svesti. Nisam prepoznao sve napadače, ali moje drugarice su prepoznale većinu”, priseća se Nikola mučnog događaja.
Nikola je, nakon nasilja koje je pretrpeo, poručio roditeljima da utiču na svoju decu na vreme.
"Govorite im kako agresija nije dobra. Počnite od sebe, to su vaša deca, nisu neka tuđa. Pokušajte pozitivno da delujete na svoju decu, sprečićete mnogo, mnogo toga. Počev od toga što nećete psovati, što nećete mrzeti, što nećete širiti raznorazne agresije u svojoj kući."
Pre nego što je postao svestan šta mu se dogodio, slučaj su rukovodstvu škole prijavile njegove drugarice koje su bile sa njim. Rešile su da ne ćute o tome, već glasno progovore i reguju na vršnjačko nasilje.
“Rukovodstvo je odmah reagovalo i slučaj prijavilo policijskoj upravi u Vranju. Policija je se odmah odazvala pozivu. Trenutno prikupljaju sve potrebne dokaze, ali je slučaj prijavljen Javnom tužilaštvu koje će postupak izvesti do kraja i vinovnike tuče izreći odgovarajuće vaspitne mere”, rekao je Nikola.
Na kraju, napad na njega pokušali su da opravdaju etiketom koju su mu dodelili -"feminiziran". Ipak, uspeo je da skupi snage da im se suprotstavi, ne fizički, već javno. Ispričao je svoju priču, torturu vršnjaka kroz koju je prošao i rešio da stavi tačku. Tačku na nasilje koje je doživeo.