Kad smo bili mali, uvek smo se mlatili sa braćom i drugarima ko će da bude Beli rendžer, jer niko nije hteo da bude Plavi. Svi smo hteli da smo Leonardo, niko Spllinter, kad su Kornjače u pitanju. E, isto tako niko nije hteo da je Robin, svi smo hteli da budemo Betmen. Padale su opake pljuske zbog toga. Iz ove perspektive, bude mi i žao sile primenjene u borbi za ulogu krstaša protiv zla mraka, sa krinkom ljiljka. Ali tada, tada nisam žalio.
Šta je jednom klincu od deset godina moglo da bude još veća radost od prilike da se igra jednog od omiljenih superjunaka? Svakako, samo jedna - da ga vidi uživo. Mene je ta pomama pustila veće negde u srednjoj školi, neke drži i dalje. A i što bi, ko superheroje voli, zlo ne misli.
Nego... Da opišemo što smo ovde. Vozite vi tako vaša "kolica", negde na ulazu u Tokio, rutinirano menjate brzine, bacite oko u retrovizor, vratite pozor napred... Onda vam u glavi klikne: "Ček, ček, je l' to vidim ja dobro, bre?" (Dobro de, Japanci nemaju "bre", al' ajd' da se igramo kao imaju) Vratite očesa nazad na retrovizor i opazite njega - crnorisca iz grada Gotama, što je mora raznijem zloćama.
Vruuum! Proleteo je pored dok vama vilica visi. Po mogućstvu, klikne kao kasa, kao u crtaćima što biva. Negde žuri kada mrak ne čeka. Da li ganja prestupnike il' se seli u Zemlju izlazećeg sunca?