Šta je bilo, bilo je! Čak 24 košarkaške reprezentacije, u četiri zemlje, u subotu 5. septembra počinju Evrobasket. Počinju s utakmicama za koje su se vredno spremali celo leto. Monpelje, Berlin, Zagreb i Riga gradovi su domaćini, a to znači da će u prvoj fazi po šest selekcija najmanje sedam dana boraviti u spomenutim gradovima.
Grupa B u kojoj su domaćin Nemačka, Srbija, Španija, Turska, Italija i Island igraće se u Berlinu, u dvorani koja ima malo više od 13.500 mesta. Prestoni grad Nemačke, sa 3,5 miliona ljudi jedan od većih gradova u Evropskoj uniju, nekada sinonim za podeljenost, danas je centar u kojem košarka ima sve. I prošlost i budućnost. Alba je ekvivalent Herti u fudbalu ili Ejsbernu u hokeju, a dobar portfolio u kojem su Olimpijske igre i brojna domaćinstva šampionatima Evrope i planete uslovili su da se Berlinu dodeli jedna grupa. Nema sumnje da će biti dobri domaćini... Sada je sve na košarkašima da se oduže dobrim partijama.
Prošlogodišnji ispraćaj najboljih košarkaša Srbije u Španiju, na Svetki kup, bez zvezda u timu, sa rovitim Teodosićem i Krstićem nije plenio optimizmom. Skepsa i nepoverenje su preovlađivali... A, onda... Šampionat za nezaborav! Srebro oko vrata i nada da su se stvari u našim glavama promenile. Ustvari, u svim srpskim glavama. Zajedno sa glavama košarkaša. Reprezentacija je počela da se shvata onako kako i dolikuje. Otkaza zbog mora, tetki, drugara više nema i svi sada žele da budu deo tima. To je ono što je popravio i ispravio selektor Aleksandar Đorđević, pa igrači mogu maksimalno da se posvete poslu koji imaju.
Dvanaestorica izabranih je tu i sada je sve na njima. Mi, kao po običaju, a pogotovo posle Španije, opet očekujemo medalju. Zlatnu i plasman u Rio. Od toga ne beže ni igrači. Koliko mogu videćemo u Berlinu i, najverovatnije, Lilu jer je ispadanje u prvom krugu, iako smo u „grupi smrti“, ravno dolasku vanzemaljaca na Rtanj ili...
Miloš Teodosić je novi kapiten, ali više ne zavisi sve od njega i trenutne inspiracije. Đorđević je sa sobom poveo vojsku u kojoj svako zna šta mu je činiti. Nemanja Bjelica je eksplodirao u prošloj sezoni. Nagrada je NBA i još jedno radno leto. Ustvari, svi koji idu na Evrobasket su „nagrađeni“. Šansom da se ponovo nađu u večnim košarkaškim almanasima. Drilovi kod Željka Obradović, Dušana Ivkovića, Svetislava Pešića čine svoje i sada Sale „nacionale“ ima priliku da još jednom udari glazuru, glazuru za novu medalju. Kalinić, Bogdanović, Marković, Erceg, Kuzmić i ostali nisu samo „rudari“, već i „juveliri“... Zato, bez previše priče o našim košarkašima, želimo im sreću i da ih mimoiđu povrede, te da se ponovo nađemo na ili ispod balkona Gradske skupštine u Beogradu.
Evrobasket u Berlinu za zlatnu generaciju španskih košarkaša je oproštajan pošto je malo verovatno da ćemo ih u ovom sastavu videti na sledećem. Opet, pitanje je ko će od njih igrati u Rio, na sledećim Olimpijskim igrama, pogotovo ako tamo plasman budu tražili kroz dodatne kvalifikacije. Podsetimo, finale Prvenstva Evrope obezbeđuje vizu za Brazil, a istoj se nada najmanje pet selekcija.
Pau Gasol, sjajni centar „furije“, predvodiće ekipu i ovaj put, ali će mu biti teško da bez Hosea Manuela Kalderona, Rikija Rubija, Huana Karlosa Navara, Serža Ibake i Marka Gasola ostvari primarni cilj. Dakle, Španija je RANJIVA!
Španci su 2009. i 2011. bili šampioni, a sa krova Evrope u Ljubljani su ih 2013. skinuli Francuzi. Žele revanš i jasno je da će Skariola, bez obzira na „dužinu klupe“, većinu akcija praviti za ili preko Ljulja, Serhia Rodrigeza, Rudija Fernandeza, Gasola, Nikole Mirotića i, što ne, Felipea Rejesa. Imena ovih momaka ulivaju strahopoštovanje, ali je, podvlačimo, „crvena furija“ slabija nego što je bila kada se „šetala“ planetom.
Skariolo u Berlinu ima samo jednog klasičnog centra – 35-godišnjeg Gasola i, složićete se, tu je najtanji. Mlađani Vili Ernangomez (21) je budućnost, ali se postavlja pitanje koliko će vremešni Gasol i Rejes (35) moći da igraju. Mirotić i Agilar ne mogu da igraju „petice“, ali se zna da bi u nekom sistemi i Viktor Klaver (206cm) mogao da bude „unutra“.
Dakle, Španija bi mogla da se „osvaja“ preko reketa, ali nikako ne smemo da zaboravimo kakva su napadačka ekipe. U pripremnim utakmicama ostvarili su sedam pobeda, a valja spomenuti da je prosek primljenih poena bio tek malo preko 60 (jedino su od Venecuele primili 80)!
Italija je sve do početka 21. veka bila ekipa od koje su mnogi „cvikali“. Međutim, od Atine više nisu to što su bili. Mnoge nekošarkaške stvari uticale su da se košarka na „čizmi“ sroza, a post nacionalnog tima traje i zbog neodazivanja najboljih na pozive. Simone Pjaniđani je sada rešio da sve promeni, te u ekipi ima sve najbolje što Italija ima.
Poslednje evropsko zlato „azuri“ su osvojili 1999. godine, a sada smelo najavljuju pohod na Berlin, a onda i zlato u Francuskoj. Neko bi rekao – preambiciozno. No, ako se malo bolje analizira njihov sastav vidi se da u ovakvim željama ima materijala da se ostvare.
Barnjani, Galinari i Belineli, NBA igrači će da vuku, ali i troše. Može im se. Malo skromniji u potrošnju trebalo bi da budu Luiđi Datome i Alesandro Đentile, dok bi, predvođeni, povratnikom Danijelom Heketom ostali bili „dodavači“, asistenti, vodonoše.
Ekipa je šuterska i živeće od njega, ali je jasno da, ukoliko želi u Lil, a posle i dalje, Pjaniđani mora da ima „plan B“.
Priča s Turcima može da počne, ali i da se završi sa jednom dokazanom konstatacijom – NISU DOMAĆINI i ništa spektakularno se ne može očekivati. Opet, medalje koje su njihovi mladi košarkaši osvajali od seniorskog srebra sa Svetskog prvenstva 2010. pokazuju da se i u Savezu radi malo ozbiljnije. Planira se!
Selektor Ergin Ataman je sada „problem“, problem prvog čoveka Fenerbahčea, koji je čak zapretio da će iz reprezentacije povući trojicu igrača. Strasti su se smirile, bar tako izgleda, a deluje da se sve zakuvalo kako bi se fokus sklonio s nove priče o lažiranom godištu. Ljubitelji košarke znaju za priču o Ersanu Iljasovi ili Arsenu Iljašovu, a sada se u isti koš baca Kenan Sipahi.
Mladi plej Obradovićevog Fenera rođen je u Prištini, neko kaže, 1995. godine, a neko 1993. godine. No, ova priča nas ne zanima koliko kako će Ataman ukomponovati sastav.
Turska je bez Ašika i Kurda Enesa Kantera, ali to više nije ništa novo. U ovakvoj konstalaciji snaga Ataman je traku dao Iljasovi, dok bi Osman, Sipahi, Ali Mohamed ili Bobi Dikson, pa i Birkan Batuk mogli da budu prevaga u borbi za plasman u drugu rundu.
Domaćin turnira u Berlinu, selekcija Krisa Fleminga, reprezentacija Nemačke i dalje od blata prvi Svetislava Pešića. Pešića koji im je 1993. godine doneo zlato. Jedino.
Sada su domaćini, ali u prvom krugu. To znači da zlato neće osvojiti, a u „grupi smrti“ do pozicije četiri moraju da se pomuče. Dobro. Dirk Novicki je tu i za verovati je da se posle ovog šampionata oprašta od dresa „pancera“. A, i dosta je... Novicki ima 38 godina i oko repretentacije se mota još od 1997. godine!
Povreda Majka Cirbesa pravi određeni problem selektoru Krisu Flemingu, ali to znači da bi Johanes Vojtman (22god, 211cm), centar Frankfurta i momak koji je prošle sezone bio osveženje Bundeslige, mogao da preuzme Majkove minute. Organizacija posla pripada pleju Atlante Hoksa Denisu Šruderu, ali je jasno da u timu nema igrača koji mogu da naprave razliku. Zbog ovih nekoliko činjenica Nemci moraju da se uzdaju u navijače, kojih će u „Mercedes-Benc areni“, kada igra Novicki s ekipom, uvek biti više od 10.000 pošto je kapacitet 13.600 mesta.
Srećni što su čelnici FIBA promenili format takmičenje i što su broj reprezentacija povećali na 24, Islanđani su uspeli da materijalizuju nastupe na prvenstvima Evrope na kojima učestvuju, takozvane, „male“ reprezentacije – Malta, Luksemburg, Škotska, Vels... Na tim turnirima kupili su „fore“, a tokom poslednjih kvalifikacija napravili su veliko iznenađenje plasiravši se na Evrobasket.
U grupi sa Srbijom, Španijom, Nemačkom, Italijom i Turskom nemaju šta da traže, a i nadanje da mogu da pobede nekoga je više nego neozbiljno. Dobro, da mi ne bismo bili neozbiljni, nade da i sada mogu da iznenade su preambiciozne. Sastav je za šire narodne mase apsolutno nepoznat, pa se imenima momaka nećemo mnogo služiti. Opet, prvi plej Islanđana, Hordur Aksel Vilhjalmson (26god), za one koji se malo više razumeju u basket, igra u Grčkoj, za Trikali, dok ostatak igra u Skandinaviji, pretežno Švedskoj.
Jon Arnor Stefanson je, verovali ili ne, dečko s NBA epizodom (Dalas Meveriks), a od 2002. godine igra na kontinentu. Od nemačkog Trira, preko nekoliko italijanskih klubova, ali i Dinama iz Sankt Petersburga Jon poslednjih šest sezona igra u Španiji. Poslednji klub bila mu je Unikaha.
Dakle, što se Islanđana tiče, ovo prvenstvo će im biti „škola“. Skupa, ali se niko ne sme zavaravati da je dovoljno istrčati na parket... Tokom priprema odigrali su osam utakmica. Četiri su dobili. No, igrali su protiv ekipa sličnog kvaliteta – Holandije, Estonije, Filipina, Libana. Belgija, ekipa koja je za klasu bolja od njih razbila ih je sa 40 poena – 86:46! To nešto govori.