Parkirao sam automobil ispred firme u kojoj se zaposlila i čekao dok ne izađe sa posla. Kada se pojavila, predviđanje mog poznanika, da ću poželeti da se ubijem, se obistinila. Držala je za ruku preslatku plavokosu devojčicu, staru otprilike 5 godina. Nisam ni sekunde sumnjao da je to moja ćerkica.
Izbezumljen, istrčao sam iz kola i jurnuo prema njima. Delovala je iznenađeno što me vidi, ali nije htela da pokaže da bilo šta oseća.
Pročitajte OVDE Sonjinu ispovest.
- Zašto? Zašto mi nisi javila? - zaurlao sam, a devojčica se sakrila iza nje.
- Ne urlaj, plašiš dete - mirno je rekla. Zamolio sam je da sednemo u kafić i porazgovaramo.
Rekla mi je da se mesec dana premišljala da li da abortira kada sam je ostavio, a onda je prelomila - nije mogla to da uradi. Patila je, ali se zarekla da će uprkos meni, đubretu, uraditi sve što može da detetu obezbedi što bolji život. Studirala je i uz pomoć njenih roditelja gajila dete. Uz dobre kontakte koje je ostvarila na faksu, odmah je posle diplomiranja u roku našla dobro plaćen posao. Lepa i pametna, ko nju može da odbije?
OVDE možete pročitati ispovest tinejdžerke - šta je naučila posle gubljenja nevinosti.
Osim mene, kukavice, tatinog sina i đubreta. Budale. Molio sam je da mi pruži šansu da dokažem da sam se promenio.
- Odlazi. Ne trebaš nam sada - rekla je na rastanku.
Sada uglavnom fizikališem i pijem. I često, iz daljine, dok sedim u kolima, posmatram predivnu plavokosu devojčicu sa mojim osmehom na usnicama.
KRAJ.