Propašću pregovora u francuskom zamku Rambujeu, čiju je koncepciju američki diplomata i državnik Henri Kisindžer nazvao užasnim primerom diplomatije i provokacijom za Srbe, otvoren je put vojnom rešenju krize oko Kosova i Metohije, odnosno albanskog pitanja u okviru Savezne Republike Jugoslavije.
Domaće vlasti su posredstvom generala Jovana Milanovića, koji je službovao u Briselu, saznale za plan vojne agresije, odnosno za tipove ciljeva koji bi bili gađani u slučaju rata sa NATO, te su na osnovu toga izradile plan odbrane zemlje koji je, pokazalo, se u velikoj meri bio uspešan, uprkos tome što je za odrbranu domovine život dao 631 vojnik, dok se 28 i dalje vode kao nestali. Kada se na to doda i broj palih policajaca, ukupan broj žrtava među snagama bezbedosti iznosi 1.008 lica.
Vojska Jugoslavije je u ratu bila višestruko nadjačana. Logistički i tehnički. Svi rodovi vojske poslednja osveženja tehnike imali su osamdesetih godina XX veka, dok je NATO sila na raspolaganju imala najsavremenija oruđa. Uprkos tome, jugoslovenske snage nisu bile pokolebane. Iza njih je bilo ratno iskustvo koje je deo kadra stekao u sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i namera da se brani svoja zemlja od spoljnog napadača.
Neprijateljska agresija imala je dve komponente. Jedna su bili vazdušni i raketni napadi koje je sprovodio NATO, a druga kopnene komplikacije koje su kako na Kosovu i Metohiji, tako i iz Albanije pravili pripadnici terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i, najverovatnije, dela trupa Republike Albanije.
Ovo je zasigurno najpoznatiji pojedinačni uspeh Vojske Jugoslavije, a pre svega jedinica Protiv-vazdušne odbrane (PVO). Oboren je takozvani "nevidljivi", letelica, koja zbog svog oblika i materijala koji joj prekrivaju površinu ostavlja minimalan radarski trag.
Iako je u pitanju vazduhoplov uveden u vojnu upotrebu 1983. godine, do tog 27. marta 1999, a i posle, samo je 3. bataljon 250. raketne brigade uspeo da ga prizemlji na silu. Komandir jedinice bio je pukovnik Zoltan Dani, a čovek "ubica nevidljivog" Đorđe Aničić, čiju izjavu imate na videu koji sledi.
A, šta je ostalo od stelt aviona, pogledajte ovde.
Na Veliki petak 1999. započeo je žestok kopneni napad iz Albanije na rejon karaule Košare. Posle artiljerijske pripreme albanske vojske na položaje VJ, usledio je kopneni atak sa ciljem da se probije granična odbrana a potom zauzme Đakovica i napravi klin koji bi presekao put Prizren - Dečani - Peć i da se Vojska Jugoslavije natera na otvorenu bitku i izvuče na videlo radi napada NATO iz vazduha.
U prvoj fazi napada na Košare i planinske vrhove Maja Košares i Maja Glava, 2.000 neprijateljskih vojnika potislo je oko 200 vojnika sa granice i zauzelo karaulu, što su preneli Si-en-en i Bi-bi-si.
Pet dana kasnije usledio je protivnapad VJ koji je onesposobio albansku artiljeriju sa Maja Glave i stabilizovao front koji se, uz manje promene, održao na toj - drugoj liniji odbrane granice prema Albaniji.
Gubici VJ bili su 108 boraca (među njima i ruski dobrovoljac Bulah Glebovič), dok je OVK izgubio oko 200 ljudi (zvanično), mada se veruje da je broj dosta veći, među kojima i nekoliko stranih dobrovoljaca i plaćenika.
Ovo je drugi od samo dva aviona koja su pala na teritoriji Srbije, jedina dva za koje NATO priznaje da su stradali u letačkim misijama nad Jugoslavijom.
"Bili smo na položaju kod sremskog sela Karlovčić. „F-16” je otkriven na daljini od 16, a gađan je na 12 kilometara, na visini od 6.000 metara. Pilot je, kao i posade drugih aviona koji su pogođeni, pokušao da se dokopa vazdušnog prostora BiH, ali nije uspeo", izjavio je Dragan Matić, koji je kao član 3. bataljona 250. raketne brigade učestvovao i u obaranju F-117A.
Komunikacija pilota F-16 sa komandom pred pogodak PVO VJ.
Nakon pada u selu Nakučani kod Šapca.
Pošto je najezda preko Košara propala, albanski teroristi, pomognuti Armijom Albanije i NATO avijacijom pokušali su proboj granice nešto istočnije, na planini Paštrik. Ponovo je jedna karaula bila bojište, ovoga puta - Gorožup.
I ovoga puta cilj je bio prodor u Metohiju i izvlačenje snaga VJ na čistinu. Oko 10.000 Albanaca napadalo je položaje VJ prvih nekoliko dana žestokim naletima, podržani američkim bombarderima B-52 i helikopterima "apač", dok oklopna vozila nisu mogla da se iskoriste zbog nezgodnog reljefa.
Međutim, ponovila se situacija sa Košara - granične jedinice Jugoslavije odbile su napade neprijatelja uz 87 stradalih saboraca. Već od 1. juna borbe su bile manjeg intenziteta, sa redovnim čarkama, i tako je ostalo sve do povlačenja srpske vojske sa Kosova i Metohije. Gubici protivnika su bili preko 500 palih.
Vojska Jugoslavije je u rat ušla sa oko 100.000 pripadnika, od čega su oko 40.000 bili regruti na redovnom odsluženju vojnog roka, dakle neiskusni borci. Vazdušna prevlast bila je potpuno na strani NATO-a koji je uništio iole vredne avione koje je Ratno vazduhoplovstvo imalo (i to poluispravne MIG-29).
Upotreba radara bila je jedna moguća zbog uređaja za njihovo otkrivanje koje su imali američki avioni. Kretanje većih jedinica i formacija, pogotovo mehanizovanih, takođe je bilo jedva izvodljiva misija, pa se znatan deo premeštajnih aktivnosti odvijao noću. (Primer prebacivanja tenkova iz Kraljeva u Klinu na Kosmetu, radi borbe sa OVK, ali i očekivane kopnene invazije NATO jedan je od najvećih pojedinačnih poduhvata ove vrste.)
Pored gubitaka u ljudstvu, Vojska Jugoslavije je izgubila 22 oklopna i artiljerijska oruđa. U taj broj spada i 14 tenkova, što je daleko manje od ratnih izjava iz centrale NATO o stotinama uništenih srpskih tenkova, od izjava koje su najbolje opovrgle kolone tih vozila tokom povlačenja sa Kosmeta.
Pogledajte još: