Bio jednom jedan dečak, čija je porodica bila veoma bogata. Jednog dana njegov otac ga je odveo na put do jednog siromašnog sela. Cilj putovanja bio je da pokaže svom sinu, kako žive siromašni ljudi, kako bi on kada poreste umeo da ceni svoje bogatstvo. Tako su stigli na do sela, na jednu farmu, kod jedne veoma siromašne porodice. Oni tamo provedu nekoliko dana i na povratku, otac je upitao svog sina da li mu se svidelo putovanje.
- O, bilo je sjajno, tata, dečak je odgovorio.
- Da li si primetio, kako siromašni ljudi žive?, upitao ga je otac.
- Da, jesam, rekao je dečak.
Otac je zamolio sina da mu ispriča svoje utiske sa njihovog putovanja.
"Pa mi imamo samo jednog psa, a oni imaju četiri. U našem vrtu se nalazi bazen, dok oni imaju reku koja nema kraja. Imamo skupe lampione, ali oni noću imaju zvezde iznad svojih glava. Mi imamo samo mali komad zemlje, dok oni imaju beskrajna polja. Mi moramo kupovati hranu, a kod njih ona raste. Imamo veliku ogradu za zaštitu naše imovine, njima to ne treba, jer imaju prijatelje da ih štite."
Otac je bio zapanjen, nije mogao da kaže ni reč.
Onda je dečak dodao : "Hvala ti, tata, što si me doveo da vidim koliko smo mi siromašni."
Ova priča pokazuje da se pravo bogatstvo, kao i prava sreća ne meri materijalnim stvarima. Ljubav, prijateljstvo i sloboda su daleko vredniji.