Ona kaže da telo njenog sina nikada nije pronađeno i da se priča da je bio u epicentru udara. „Da mi je samo da ga nađu, da mogu da ga sahranim, na grob da mu odem“, žali se majka.
„Dragorad mi se javljao svaki dan pre odlaska na posao, ali tog kobnog dana prvi put me nije pozvao, ne znam zašto. Usred noći neko je javio da su gađali zgradu RTS i odmah sam zvala sina, ali nije bio dostupan. Nastala je panika, niko nije znao šta se dešava, a evo i sada posle 16 godina ništa nije potvrđeno“, priseća se Milena tragičnog dana kada je stradalo 16 radnika Radio-televizije Srbije.
Udruženje novinara Srbije ističe da su sve značajne globalne organizacije za zaštitu ljudskih prava osudila ubijanje civila u RTS, a da Amnesti internešenel nameran napad na zgradu RTS kao civilni objekat i ubijanje 16 medijskih radnika smatra ratnim zločinom.
Dragorad Dragojević bio je zaposlen kao obezbeđenje.
„Nije se plašio, jedino je pet, šest dana pred smrt bio uznemiren. Uvek je govorio „ma ko će nas, šta mi kome smetamo“. Pričao mi je da im je rukovodstvo obećalo da će ih štititi i upozoriti, ali ti ljudi su prvi pobegli iz zgrade“, revoltirana je Dragojevićeva.
Nekoliko dana pošto je bomba pogodila centralne prostorije televizije, u stan Dragojevića došlo je tadašnje rukovodstvo da ih zamoli da „ne dođe do suda“. Ipak, najteže od svega Mileni pada to što telo njenog sina nikada nije nađeno.
IZDVOJEN SPOMENIK
U Tašmajdanskom parku podignut je spomenik "Zašto" u znak sećanja na 16 poginulih radnika RTS. Međutim, tela Dragorada Dragojevića i Siniše Medića (33) nikada nisu nađena, pa njihova imena nisu uklesana na spomeniku.
„Imali smo dojave da je pobegao, da je kidnapovan... Jednom uđem u autobus, vidim sedi neki dečko, liči na njega, ista boja kose... Potrčim sa drugog kraja, kad ono – nije on. Tako se ja uvek nadam da će on meni doći živ. A znam da nije! U mojoj duši će uvek živeti sa mnom“, drhtavim glasom za Kurir priča Milena.
Pogledajte i: