Arapsko proleće je započelo u Tunisu decembra 2010. godine i Egiptu početkom sledeće godine da bi se potom proširilo na ostale zemlje arapskog sveta Libiju, Bahrein, Siriju, Jemen, Alžir, Irak, Jordan, Maroko, Oman, Kuvajt, Liban, Saudijsku Arabiju, Sudan i Zapadnu Saharu. Protesti su zahvatili celokupni Bliski istok i Severnu Afriku i doveli do tektonskih promena u ekonomskom i političkom smislu.
Sjedinjene američke države su u cilju ojačavanja i osiguravanja pozicije u regionu odlučile da zamene stare režime kojima su do tada pružali podršku novim režimima. Lideri starih režima su bili previše stari i postojala je bojazan da će u slučaju njihove smrti doći do nepredviđenih okolnosti koje se neće moći kontrolisati. Zine el Abidin Ben Ali je vladao Tunisom 23 godine, Hosni Mubarak je vladao Egiptom 30 godina, Ali Abdulah Saleh je vladao Jemenom 34 godine. Oni su uglavnom planirali svoje direktne potomke za naslednike. Hosni Mubarak je planirao svoga sina za budućeg predsednika, ali vojska koja je veoma uticajna nije odobravala njegov izbor za budućeg predsednika i Amerika nije želela da rizikuje.
Sjedinjene Američke Države su pokrenule lančanu reakciju u svim zemljama regiona gde su neke od njih brže bolje otpočele sa serijom intervencija u privredi kako bi sačuvali socijalni mir i stabilnost i sprečili dalje širenje protesta. Saudijska Arabija je odlučila da svim nezaposlenima dodeli novčanu pomoć od 530 dolara mesečno dok su u procesu potrage za poslom, takođe je izdvojila 130 milijardi dolara u cilju otvaranja novih radnih mesta. Druge zemlje su vojno intervenisale u cilju suzbijanja nemira, dok je Bahrein koji ne poseduje vojsku pozvao armiju Saudijske Arabije u pomoć koja se odazvala pozivu i ugušila proteste.
Demonstracije su se širile i na do tada stabilne zemlje i dugogodišnje neprijatelje Amerike i Zapada, na Libiju i Siriju. To je predstavljalo odličnu priliku da se završi i sa neprijateljima, a ne samo sa prijateljima. Tako je došlo do promene režima u Libiji, gde je nakon građanskog rata svrgnut sa vlasti dugogodišnji predsednik Muamer El Gadafi nakon 42 godine vladavine. Demonstracije u Siriji su prerasle u građanski rat koji je tada počeo i dalje traje i odneo je više od 150 hiljada života.
Nakon zbacivanja Mubaraka na vlast dolaze Muslimanska braća koje Amerika podržava "Predsednik Obama se založio za saradnju sa izabranim predsednikom Morsijem, na bazi uzajamnog poštovanja i sa ciljem da se ostvare mnogi zajednički interesi Egipta i SAD", glasilo je saopštenje Bele kuće. Pošto se Muslimanska braća sve više okreću radikalnom islamizmu, Iranu i anti-zapadnoj politici Amerika sa sve većim negodovanjem gleda na razvoj situacije u Egiptu.
Nakon godinu dana vlasti počinju novi protesti u Egiptu, ali ovaj put protiv Muslimanske braće. Vojska odlučuje da interveniše i preuzima kontrolu nad državom na čelu sa Al Sisijem. Novi lider Egipta se žestoko obračunava sa pripadnicima muslimanske braće i organizuje izbore na kojima je on jedini ozbiljan kandidat. Nakon izbora Obama je opet čestitao novoizabranom predsedniku, kao i prethodnom na pobedi i izrazio spremnost da "zajedno rade na unapređenju obostranih interesa dve zemlje."
Treba naglasiti da Amerika ni jednog momenta nije želela ni jedno obaranje vlasti da proglasi državnim udarom jer bi na taj način ostala bez mogućnosti da Egipat pomaže kako finansijski tako i materijalno, naročito vojno.