Američki bivši generalni sekretari Henri Kisindžer i Džordž Šulc dali su svoje viđenje pregovora koji su u Švajcarskoj vođeni sa Iranom oko njegovog programa razvijanja nuklearne tehnologije i energije. Ključna tema dvojice negdašnjih državnika jeste da li će popuštanje Iranu biti put u preveliko jačanje Irana.
ŠTA JE DOGOVORENO?
Dakle, Iran nije nateran na obustavu nuklearnih aktivnosti, što je i bilo teško očekivati od Teherana koji je uložio decenije realnog rada, kao i reputaciju u nuklearno oružje kao potvrdu svoje nezavisnosti.
Sporazumom je predviđeno da će Iran samo ograničiti svoju aktivnost na civilne aktivnosti, kao i da će se privremeno (10 godina) otpustiti od rada na nuklearnom oružju.
Iran je u poslednjih 12 godina, koliko traju pregovori, sa 100 došao do 20.000 nuklearnih centrifuga. Pregovori su redovno zapadali u ćorskokake, a onaj ko uglavnom nije popuštao, bio je Teheran. Amerika jeste. Zato slavodobitni zaključci zagovaralaca sporazuma, koji tvrde da je Iran nateran na ograničenja, nisu potpuno na mestu, već ima mesta i za one koji brinu da li će se Iran moći naterati na ta ograničenja.
Kisindžer i Šulc hvale Obaminu strpljivost i Kerijevu upornost u iznalaženju dogovora, umesto zapaljive retorike. Za razliku od Džordža Buša Mlađeg, sadašnji predsednik nije preterivao sa ocenom Irana kao nosioca Osovine zla, pogotovo u drugom mandatu.
Sklopljen je načelni sporazum, do donošenja poptunog, za par meseci. Čak i takav, okvirno koncipiran, on nije poznat javnosti, već samo ono što je Amerika rekla da se u njemu nalazi.
Iako je količina uranijuma za obogaćivanje u Iranu dogovorom smanjena, nije jasno kako će se sprovesti mere provere faktičkog stanja. Teheran je pristao na međunarodne posete postrojenjima kako bi se utvrdilo da je "program u skladu sa razumnom civilnom svrhom", ali je sumnjičavost u potpuni uspeh kontrola itekako logična. Pogotovo kad se setimo da bliskoistočna zemlja ima više od 10 godina iskustva u sakrivanju svojih postrojenja i napretka nuklearnog programa.
Da li su SAD i Zapad sposobni da nateraju Iran pretnjom da se obuzda? Kao mera pritiska prdviđene su sankcije. Ipak, prošli put su trebale godine da se stvori koalicija zemalja koje su se odrekle ekonomske koristi (na primer, francuska autoindustrija je imala jako uporište u Iranu) da bi pritisle Teheran.
Sledeći put SAD možda neće uspeti da namole i nagovore saveznike na saradnju, te je moguće da tada Vašington bude izolovan, a ne Terehan.
Dalje, kada sporazumno vreme od 10 godina istekne, šta će sprečiti Iran da pređe u fazu koja je za sada odložena. Sigurno neće biti zaostaliji, već napredniji, razvijeniji, a nuklearna tehnologija Irana biće sofisticiranija.
Držanje SAD u pregovorima zemlje u iranskom komšiluku vide kao popuštanje koje za njih znači smrtnu opasnost. Zemlje Arabijskog poluostrva i Bliskog istoka u Iranu imaju neprijatelja kroz vekove. Razlike su rasne (Iranci su Indoevropljani, kao na primer Kurdi, Grci, Nemci), dok su svi ostali Semiti (Arapi od Maroka da Omana), na šta se, što je opasnije, nadovezuje verska različitost (Iran je šiitska, gotovo sve ostale zemlje su sunitske, a netrpeljivost između njih je izuzetna).
Saudijska Arabija je već nagovestila da će, ako Iran dobija pravo na nuklearno oružje, i sama krenuti putem. Takav razvoj situacije mogao bi da podstakne i druge, na primer Egipat, Turska ili UAE.
Kisindžer i Šulc se zato pitaju, kako će svet uspeti da amortizuje svaku novu nuklearnu silu i svako novo kalibrisanje ravnoteže koje će morati da se uradi.
Kisindžer i Šulc su služili kao sekretari u eri pre Iranske revolucije i oba smatraju da bi nova saradnja SAD i Irana bila u korist stabilizacije Bliskog istoka i u korist američkih interesa. Problem je što Iran nema zajedničkih tačaka sa SAD. Štaviše, politika ove zemlje je izrazito antiamerička, što se vidi i u eskalaciji u Jemenu, koju Amerika vidi kao napad na pozicije Saudijske Arabije, svog najboljeg arapskog saveznika.
Otuda obojica bivših političara smatraju da je uz nuklearni sporazum potreban i jedan političke prirode, koji bi zauzdao spoljnopolitičku ekspanzivnost Teherana. Bez ove komponente, tradicionalni američki saveznici u regionu pašće pod sve agilnijim Iranom i biće plen njegove hegemonije. To sa sobom povlači nestanak lojalnosti savezničkih država prema SAD, a preko toga situaciju u kojoj će SAD svoje prisustvo na Bliskom istoku morati da grade ispočetka.