Ljudi koji čine "Odiseju" Vesna Kapuran i Marija Vukosavljević su se na dostojan način odužile svojoj bivšoj parnterki u ovoj izdavačkoj avanturi, piscu i prevodiocu Spomenki Krajčević objaviljivanjem knjige "Šetnje Adom" i sinoć je uz malo priče, a puno muzike i pesme lansirali pred čitaoce.
Kako je kazala jedna od nekadašnjeg trija Marija Vukosavljevioć, "Odiseja" je pokrenuta da bi objavljivala knjige za decu i omladinu, a pošto je ovo delo Spomenke Krajčević namenjeno odraslim čitaocima odlučile su da pokrenu novu ediciju "Itaka" čije ime odgovara i nazivu kuće, a i sadržaju knjige pošto je to svojevrsni putopis i potraga za ličnom Itakom.
Vukosavljević je knjigu opisala kao štivo za nasladu jer mu se više puta vraćala kao najboljoj poslastici i da je zato i organizovana proslava njenog izlaska iz štampe i to u kafeu-restoranu-klubu "Akord" u kome se neguje onaj adadžijski duh prošlih vremena kada su se društvanca okupljala na splavovima do kojih su se prevozili čamcima.
Autorka je insistirala da je ovo neformalno predstavljanje knjige jer su na okupu pre svega njen prijatelji i autora ilustracija, grafičar Veljko MIhajlović, njen školski drug, ali i zaljubljenici u Adu, bilo da vlasnici splavova, ribolovci, veslači ili samo šetači poput nje.
Ona je podsetila da je ovim delom zaokružila beogradsku trilogiju posvećenu svom rodnom gradu u kome je proživela ceo život i to na relaciji Kalemegdan, krug tramvaja dvojke i Ade.
Taj literarni triptih je započela knjigom "Kalemegdan izbliza" (2008) za koji je rekla da je "sam sebe napisao", zatim je došla " Krugom dvojke" (2010) čije pisanje je takođe teklo glatko, iako se postarala da pomno sakupi zanimljive likove i anegdote na radost i zabavu čitalaca vozeći se tom gradskom linijom koja je nekako ostala granična za najstroži centar Beograda.
Sa pričama o Adi je, kako je priznala, imala dosta muke jer nikako nije mogla da se opredeli kako bi je najbolje ovekovečila dok nije dobila praktični savet da napiše "svoju" Adu, a to je za nju bila "Ada kroz šetnje".
Nije propustila da pomene koleginicu po obrazovanjnu Svetlanu Stojanović, što znači još jednog diplomca "svetske", kako se na Filološkom fakultetu zvalo to najelitnije odeljenje, jer od nje je dobila potvrdu da je za pisanje o Adi našla pravi ključ.
To je bila ona potrebna podrška da knjigu dovrši, a tu je bio i MIhajlović spreman da sjajnim kolor ilustracijama dopuni priče vizuelno kompatibilnim prizorima, koji su pođednako setni, melanholični kao i tekstovi Krajčevićeve i kako je primetila u pravom eseju posvećenom ovom delu, koji je napisala, još jedna "sa svetske" prof dr Biljana Dojčinović.
O ovom nesvakidašnjem literarnom poduhvatu u kome ima i veoma lucidnih opservacija, koje su svojstvene samo pasioniranim šetačima i čovekoljupcima, i zabavnih anegdota, još neobničnijih likova, romantičnih opisa naizgled svakodnevnih prizora, govorili su još i Aleksandra Grubor i Borislav Bata Ljubišić, prijatelji autorke, ali i vrsni književni i likovni kritičari jer ova knjiga je literarno-likovni omaž Adi koja jos uvek, na pojedinim mestima, i to van sezone, postaje ono magično mesto o čijoj je lepoti, tajnovitosti, isplela svoj minuciozni vez Spomenka Krajčević.