Tako priču o svom bolu počinje Milica Dimitrijević, kojoj su 16.januara 1993. godine u napadu na Skelane srebreničkih muslimana, pod komandom Nasera Orića, ubijena deca - Aleksandar (4) i Radiša (11). Trećeg, i najstarijeg sina Slavišu, lekari su uspeli da spasu.
- Samo mi je ovo ostalo od Raše - pokazuje Milica dečji rukopis u svesci. A od Ace, samo ova fotografija. Samo ovu, njegovu fotografiju imam, kaže Milica u ispovesti za Večernje Novosti.
- Kažem im svakog jutra: "Dobro jutro". Svake večeri: "Laka vam noć i laka vam zemlja, mučenici moji maleni".
Kaže da noćima nije spavala kad su oslobodili Nasera Orića.
- I Skelani su Srebrenica. I ja sam majka iz Srebrenice. Zašto to niko ne priznaje?
Na zoru tog nesrećnog dana, kada su Orićevi vojnici napali Skelane, Tomo, njen suprug, potrpao je decu u automobil. On i Milica bili su u panici. Deca su vrištala. Narod bežao. Pokušavali su da se domognu mosta na Drini ( Skelane samo Drina deli od Bajine Bašte). Kuršumi su bili brži.
- Pred mostom je metak pogodio Acu u glavu. Rašu u vrat. Vidim i Slaviša u krvi. Aca je, pile moje, odmah izdahnuo. Srce moje nije se ni javio. Samo sam osetila kako mi je klonuo u rukama.
Sahranjeni su u Bajinoj Bašti, jer su Dimitrijevići strahovali da u BiH ni u smrti ne bi imali mira.
Milicu su kasnije pozivali i haški istražitelji.
- Svedočila sam, i ništa. Da su me pozvali u Hag, imala bih šta da kažem.
Slaviša, koji je jedino preživelo dete Tome i Milice, podario im je unuka.
- Slaviša je želeo da mu da Rašino ili Aleksandrovo ime. Ja sam bila protiv. Kako jednog da dozivam, a drugo ime da ćutim. Dali smo mu ime Nikola.
Pročitajte i: