Tekla je treća godina Prvog srpskog ustanka. Dok je Karađorđe uspešno odolevao i pobeđivao Turke (koliko prošle, 1806. pobedili su Srbi na Mišaru i na Deligradu dve velike osmanlijske vojske), na noge se, ohrabreno njegovim uspesima, podiglo i Srpstvo u Sremu.
Gotovo ceo geografski predeo između Dunava i Save pripadao je porodici Odeskali, potomcima pape Inoćentija XI. Njemu je austrijski car za usluge za vreme papstvovanja vratio feudalnim dobrom i plemićkom titulom.
Papini potomci nisu boravili na tom ogromnom posedu, već su, kao "gospoda", ostali u Rimu, a upravljanje ostavili svojim predstavnicima koji su "kožu gulili i dušu cedili" mučnom seljaku, teravši ga radi kao marva, vrednosno ga smatrajući istovetnom teglećoj stoci.
Seljaci ne samo da su morali da plaćaju visoke globe i namete, nego su još morali da kupuju potrepštine od Odeskalijevih, a ne gde su hteli. Od ogromnih šuma uz obale dvaju velikih reka i po Fruškoj gori težačka ruka nije smela da uzme ni suvarak, već je bila naterana da ogrev kupuje od upavitelja, "po povlašćenoj ceni".
Od kako je zaposeo poluge moći u Francuskoj, Napoleon je umislio da pokori svet. U svet je spadala i Evropa, pa je Korzikanac redom lomio sve takmace na Starom kontinentu, a 1805. su to bili Austrija i Rusija u Bitki tri cara, kod Austerlica.
Među zarobljenim ratnicima Austrije bio je Teodor Avramović. Kao i dva veka pre njega, Srbi su borili se i ginuli za kajzera. Teodor je slobodu dobio nakon što je obećao Francuzima da se više nikada neće boriti protiv njih.
Tekst zakletve
"Zaklinjem se živim Bogom i svetom Trojicom da ćemo pod ovim krstašem barjakom ginuti i mreti i da ga nećemo ostaviti sve dotle dok ne oborimo spahijsku silu i dok jadni narod ne izbavimo od spahijske napasti. Amin."
Otišao je kući, u svoj Srem. Zatekao je običan, svakodnevni život, ispunjen surovošću feudalnih predstavnika i teškim rado praktično obespravljenih seljaka. Kada su se kmetovi sakupili u selu Voganj na inicijativu mesnog kneza Teodora Vrbovca, setili su se ratnog veterana, kneževom imenjaka, Avramovića.
Tican, kako je ratniku bio nadimak, prihvatio se ponude i podigao je pobunu protiv ugnjetavanja. Već 3. aprila 1807. poslat je proglas ljudima iz okolnih petnaestak sela (među njima Buđanovcima, Bešenovu, Brestaču, Dobrincima, Petrovcu, Subotištu...) da se pridruže. Ovi su to i prihvatili. Neki su se uplašili jer je Avramović zapretio smrću onima koji bi poruke sakrili ili dojavili spahijama za spremanje ustanka.
Prekaljen borac kakav je bio, Tican je shvatio da sukob u ravnici sa obučenom vojskom nema šanse za uspeh. Zato je povukao ljude ka Fruškoj gori. Logor je podigao kod Manastira Vrdnik.
Bez pomoći iz Srbije
Ustanici su se nadali da će im pop Luka Lazarević, ratni komandant mačvanskog kraja u ustaničkoj Srbiji, poslati pomoć. Tražili su pedesetak lepo obučenih i dobro naoružanih konjanika, "da bi pojavom zaplašili carske patrole". Međutim, Luka nije smeo bez dozvole od Karađorđa pomoć da pošalje, dok vođa bune iz Orašca nije želeo da kvari odnose sa Austrijom, koja mu je tajno slala oružje za borbu protiv Turaka.
Starešina je shvatio da sa Bečom nema smisla ratovati, pa je od početka pojasnio da se nije pobunio protiv cara, već protiv spahija (slično je počeo i Prvi srpski ustanak, dizanjem na dahije odmetnike, ne na sultana).
Međutim, nakon što je 6. na 7. april izvršena otmica nekoliko feudalnih upravitelja, car je zatražio od Stefana Stratimirovića, srpskog verskog vođe, mitropolita karlovačkog, da posreduje. Stefan, do tada zauzet pomaganjem braći iz Beogradskog pašaluka, tražio je od Ticana da prekine bunu i da će se car pobrinuti da ne bude više zloupotreba. Govorio je da nije vrema za draženje Beča, kao i da je prvo potrebno da Karađorđa pomognu.
Mitropolita ustanici nisu hteli da poslušaju jer je i sam bio feudalac, kao predstavnik crkve.
"Na tebi je svila i kadifa, a mi smo goli i bosi. Ti nećeš da kažeš caru za naš teret i našu bedu", rekli su mu.
Deo pobunjenih seljaka bio je za pregovore i hteo je da posluša mitropolita, ali ne i Tican koji je bio za borbu sa spahijama do kraja. Tako su se pojavile klice propasti rebelije. Avramović je poveo ustanike na zapad Gore, u nameri da proširi ratni požar na ceo Srem.
Carska vojska ih je stigla kod sela Bingule i tu ubila 12 ljudi, nakon čega su se ostali povukli u planinu. Međutim, vojska je ipak uhvatila i zatvorila u Irig Ticana. Kao datum kraja bune uzet je 9. april, iako su sporadične razmene vatre potrajale do 14. dana u mesecu.
Nepoklobljevi veteran je razvalio prozor od ćelije i pobegao, ali je uhvaćen kod Grabovca, kada je pokušavao da se preko Save prebaci u Srbiju. Svi pobunjenici su dobili amnestiju, sem njega.
Osuđen je na smrt. Pre nego što je ispustio dušu, Tican je mučen na točku i čerečen. Kao nekada sveti Georgije. Samo zato što nije hteo da istrpi nepravdu.
Besan što su ga pri dolasku dočekali sa grubom stražom i prezirom, a što su njegov odlazak ispratili pucnjavom, Stefan Stratimirović je na selo bacio anatemu koja je trajala do 1832. godine. Crkva nije pevala, deca nisu krštavana, a parovi venčavani. Učenih ljudi nije bilo u selu, a i komunikacija sa svetom je presušila.
Kada je u selo napokon stigao novi paroh Vasilije, otac čuvene pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje, zatekao je ljude ogrezle u sujeverje, neznanje i strah.
Pogledajte još: