Kada čujemo snimak našeg glasa on nikada ne zvuči onako kako mi mislimo da treba. Ili je dublji ili piskaviji od onog koji smo očekivali. Istina je da snimak ne laže i način na koji mi “zvučimo” nama nije način na koji nas drugi čuju. Sve je to zbog posebnog putovanja zvuka do našeg unutrašnjeg uha.
Svaki zvuk koji čujemo – cvrkutanje prica, zujanje pčela, glas ljudi ili audio snimke, jeste talas vazdušnog pritiska koji se kreće kroz vazduh. Naše uši “uhvate“ te talase koji dospevaju do ušnog kanala do bubne opne, kada mi, preko nerva pa do mozga registrujemo zvuk.
Kada govorimo, vibracije iz naših glasovnih žica odjekuju u grlu i ustima, dok se neke vibracije prenose i sprovode kroz kosti u vratu i u glavi. Unutrašnje uho reaguje na njih kao i na bilo koju drugu vibraciju pretvarajući ih u signale koje šalje do mozga. Dakle, naše uho je stimulisano kako od unutrašnjih vibracija u našim kostima tako i iz usta putujući kroz vazduh do naših ušiju.
Krajnja konstatacija je da zvuk dolazi sa dve različite strane i time proizvodi ton koji mi u stvari čujemo dok pričamo. Vibracije u kostima o kojima je bilo reči, vašem glas produbljuju ili ga čine piskavijim, što se odražava na konačnu verziju boje glasa kako vas drugi čuju.