Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.
Prvo seme kaže:
- Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća. Želim da na svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose!
Drugo seme je reklo:
- Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami. Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da oštetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke, a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me iščupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude bezbedno.
Tako je prvo seme raslo, a drugo je čekalo.
Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeći hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.