Jovan Dučić je bio jedan od najznačajnijih pesnika srpskog ranog modernizma, diplomata i književni uzor za naredne generacije.
U svojoj zbirci putopisa "Gradovi i himere" Dučić je pisao o albanskom narodu, kao i teritoriji koju naseljavaju.
U pomenutoj zbirci postoji deset putopisa, u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine.
Iako je Jovan Dučić pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama.
Naš književnik nema naročito lepe reči za Albance, te ističe da su najnekulturniji deo evropskog ljudstva, ali im priznaje ponositost.
- Narod koji i danas ovde živi jeste, međutim, i danas najnekulturniji deo evropskog ljudstva. On je oduvek bio na putu svih palikuća i rušilaca. Žubor reke Skumbe, koja danas preseca taj melanholični predeo, nije veseliji od žubora starog Aherona. Zemlja krvne osvete, zemlja bez svog folklora, svoje muzike, pesme i priče, bez ijedne ličnosti epske, ili religiozne. Narod ponosit, ali surov, bez jednog kulturnog centra i bez jednog jezika - pisao je u svom delu "Gradovi i himere" Jovan Dučić.
Međutim, tu se srpski književnik ne zaustavlja u pravcu kritike naših suseda. Dučić za Albance je pisao da su prokleti narod jer se nisu razvili, premda su bili okruženi najkulturnijim rasama.
- Proklet je među narodima: jer hiljadama godina živi pored najkulturnijih rasa Helena i Rimljana, a nije ništa sam stvorio, niti ikad išta primio od drugih. Od Grčke ga dele samo doline i bregovi, a od Italije skoro jedan moreuz, pa je ipak ostao najneprosvećeniji deo evropski. A nekad, još mnogo pre Homera, tamo je bilo i antičko svetilište Dodona, gde su dolazile religiozne delegacije Atine i Sparte, i zatim i pobožni ambasadori Krezusa iz Lidije… "Zevse, kliče Ahil, ti koji bdiš nad dalekom Dodonom carstvom zima…"
Jovan Dučić nije oduševljen ni albanskim jezikom.
- Danas tamo vlada muslimanstvo, i čuje se jedan ružan jezik kojem cela lingvistika savremenog sveta ne može da pronađe izvor ni mesto u klasifikaciji. Jedan tamošnji breg, u doba prepelazgijsko, zvao se Tomaros, i bio je Olimp ondašnjeg grčkog sveta; na njemu je bio postavljen prvi presto Zevsa, koji je onda bio još mladi sin Hronosov, i tu držao prvi grom u ruci. Središte neba i zemlje bio je tada jedan arnautski breg! Svemir se odista promenio, ali na štetu arnautsku. Zevs je pao ne ostavivši ovoj neveseloj Albaniji ni jednu jedinu blagodet svog vladanja kosmosom - istakao je Dučić u "Gradovima i himerama".
Podsetimo, "Gradovi i Himere" su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. godine. U ovom periodu među srpskim intelektualcima nije retka pojava bilo antialbansko raspoloženje.
Nezavisna Albanija je proglašena 28. novembra 1912. Ovo poglavlje u istoriji obavijeno je kontroverzama i sukobima u kojima se veći deo regiona našao pod kontrolom država Balkanskog saveza: Srbije, Crne Gore i Grčke. Od vremena proglašenja, do vremena priznanja Albanije, pomenute zemlje primorane su da se odreknu velikog dela zemlje koje su provobitno smatrale svojom teritorijom u to vreme.
Srbija Danas/V.J.