Dobrodošli u ovu kuću noćnih mora: vi, propali, uništeni, razoreni, načeti, oštećeni, neuklopljeni, umorni, preplašeni, iznemogli. Vi, malo tupavi, malo grbavi, bolesno stidljivi, ružni i neostvareni, sposobni a uklonjeni, mrtvi pre rođenja, prezreni od "lepih", "pametnih", i "uspešnih". Ma vi, što bar nešto, kukala vam majka, čitate.
U ovoj kući ima jedan čovek, nacrtan po liku glumca (Rupert Everet), švaler neopisivih razmera, koji će vas ugostiti. Skuvaće vam čaj, saslušaće vas, pružiće vam rame za plakanje. On je video pakao, i vratio se nazad. On zna da ste upravo vi lepi i božanstveni, baš takvi, nakazni, s*ebani i drugačiji.
A sve je počelo 26. septembra, kada se u Italiji pojavio prvi broj stripa "Dilan Dog", epizoda pod nazivom "Zora živih mrtvaca", daleke 1986, u okviru italijanske izdavačke kuće "Boneli". Napunio je, dakle, 31 godinu, a kod nas je izašao godinu dana kasnije. Dilan je lep momak, bivši pandur, sa velikim srcem i željom da istražuje nepoznato. On se bavi čudovištima, đavolima, vampirima, zombijima, serijskim ubicama. To bi neki neuki nazvali horor stripom. Ma kakvi. Najveći užas koji Dilan Dog može da prođe jeste da stane u red pred šalter za plaćanje računa za struju. Tu počinje njegova velika, titanska borba za sve nas. Eno ga vampir, sa druge strane pulta...
Malo koji strip može da se pohvali da je njegov autor, Ticijano Sklavi (3. april 1953), lečen od depresije elektrošokovima. Rođen je u malom selu u Italiji i njegov genije je morao da naiđe na otpor. Zato je počeo da piše, kao i svi koji osećaju da nešto nije u redu sa ovim svetom, iako "mašina" naoko savršeno funkcioniše.
Sklavi je oduvek znao da je mašina pokvarena. Da se hrani ljudskim mesom. To možete videti u epizodi "Vampiri". Ideja je suptilno ukradena iz filma "Oni žive". Nije vampir Sava Savanović, što pije krv po selu. Vampir je tu, na ćošku, što bi da te ubije jer kasniš sa uplatom poreza.
Zaista je teško na malom prostoru objasniti poetiku stripa "Dilan Dog", za kojeg je jedan Umberto Eko rekao da mu je najomiljenije štivo pored Biblije (kakva reklama!). Teme kojima se bavi su veoma ozbiljne: smisao života, ljubav, smrt, odnos sa ocem i majkom, socijalna (ne)pravda, društvo protiv čoveka, i obrnuto.
Za vas što još niste zazvonili na vrata Dilana Doga, postoji samo preporuka za čitanje: krenite od „Zore živih mrtvaca“, pa nastavite dalje, na preskok. Pročitajte "Priču ni o kome", pa ako vam se ne zavrti u glavi od besmisla života (ili možda smisla), onda ništa. Pročitajte "Dugački pozdrav", pa ako ne zaplačete, onda nikad niste bili zaljubljeni u pravu devojčicu. Pročitajte epizodu "Pakao", pa ćete shvatiti da je smeh lekovit, jer bismo u suprotnom svi odavno poludeli. A tek remek-delo "Tri puta nula"? Pročitajte i "Dok nas smrt ne rastavi", pa se još malo isplačite. Bacite pogled i na „Gospodara tišine“, pa se smejte sa knedlom u grlu.
Plačite nad sudbinom Džonija Nakaze, smejte se što lepi Dilan Dog ne uspeva da zadrži devojku posle noći burnog seksa, ili kukajte sa njim kada ona uludo i suludo pogine, jer svet je nepravedan. Razmislite o sebi i surovom svetu u kojem živite. Jer, tome umetnost treba da služi.
Ne mogu da se ne setim kako je Dilan Dog došao među Srblje, već u oktobru 1986. Izlazio je do 59. broja, a onda su psi rata počeli da arlauču. Država se raspala, pa je i Dilan Dog, baš miroljubiv tip, prestao da izlazi. Ono što se dešavalo 90-ih bio bi savršena predložak za dobru epizodu Dilana Doga. Rat, smrt, ludilo, a bez ikakvog razloga. Volim da mislim kako smo mi, Dilandogovci, bili spremniji, jer nas je Sklavi nahranio dozom lekovitog apsurda. Kakvu bi on tek epizodu napisao da se malo interesovao za balkanska sr*nja?
Rasli smo, dakle, uz Dilana Doga, i njegov autor, genijalni depresivac, formirao je armiju koja se nikad neće miriti sa nepravdom. Koja će uvek voleti nakazu više od prelepe manekenke. Jer, za tom manekenkom već balavi gomila budala, pa što bi sad i ti balavio za njom? Uostalom, tu je Dilan Dog da je kresne, pa ti bude lakše.
Lekovit je Dilan Dog. Jedinu devojku koju je stvarno hteo da ženi je kurva. Jedini grob nad kojim je plakao je od dečaka bez ruku i nogu. I uvek se suprotstavljao "satanskoj armiji koja služi tome da sistem bez smisla i svrhe funkcioniše do u beskraj."
Ali opet, da nema tog sistema, protiv čega bi se Dilan Dog borio? Kako bi nam utehu pružao? Na (ne)sreću, sve će to trajati dugo dugo, bar dok neki asteroid ne klepi ovaj kamenčić koji zovemo planetom, i da konačno bude kraj.
No, i do tad ima vremena. A u međuvremenu, dobio sam ćerku koja se rodila na isti dan kad i Dilan Dog, trideset godina kasnije. Jedva sam je napravio. A Dilan kaže, ništa nije slučajno. Pa ću, u skladu s tim, da je učim da pomogne onom kome je pomoć potrebna. Da nikoga, ali nikoga, ne gleda s visine, ni đubretara, ni klošara. Da voli, i kada voli, čini to svim srcem, bez računice. Nije lako, ali gradi karakter.
Da mrzi, s merom, na vampire. I da se, poput Dilana Doga, bori protiv njih koliko bude mogla, dok se bude borila da na vreme plati račune.
Dosta patetike, Sklavi bi bio ponosan. Dakle, vi kurve, "fine ribe", klošari, redovni plaćači poreza, Srbende i ostali, Indijanci u sopstvenom selu, skrajnuti a pametni, glupi a na pozicijama (Dilan sve prima i kuva čaj). Svratite u kuću Dilana Doga, Ulica Krejven broj 7, London (tu živi Dilan), i postavite pitanje: "Čemu sve to?"
Dilan će vas usmeriti na njegovog vernog pomoćnika, Gruča Marksa, ozbiljnu budaletinu. I sve će vam odmah postati nejasno. Ali ćete početi da razmišljate.
Jer, u tome je cela poenta. A možda i postanete malo bolja osoba, ko zna? Uz čudovišta u nama i oko nas, samo nam Dilan Dog može pomoći.