Trener Vojvodine Nenad Lalatović govorio je o svojoj majci, smrti, životu, ali i ostalim temama:
- Znaš šta mi je jedan od najvećih motiva u životu? Ono što me tera da uspem? Uvrede! Uvrede me dodatno motivišu. Kad mi bivšu ženu nazivaju ku*vom, kada mi vređaju kćerku... Za mene je porodica sve! To kod mene izaziva revolt i bes, ne znam kako drugačije da objasnim - započeo je Lalatović za "Kurir".
- U meni se onda probudi zver. Pazi, nije nimalo lako slušati sve one ljude kako ti se smeju u lice tokom utakmice. Al' ja onda dobijem neku neverovatnu snagu da se pretvorim u nešto što nisam. Kada sebe vidim posle toga, bude me sramota, ali to je neka energija u meni, otkud znam.
Trener Vojvodine se prisetio smrti svoje majke:
- Imao sam 15 godina kada sam ostao bez majke. Nje se uvek setim, moje dobre Dobrile. Radila je u bolnici, ustajala svako jutro pet, spremala nam ručak svaki dan, prala veš, peglala naše stvari, brinula o bratu, ocu i meni, nikad se nije desilo da nas uveče ne uspava... Živela je sa nas tri muškarca, za tatu Borisava, brata Aleksandra i mene. Pomagali smo mi njoj, ali ona je bila stub kuće - rekao je Lalatović, i otkrio da su u 40 kvadrata s njima živeli još deda i baba.
O smrti svoje majke je prvi put progovorio:
- I sad, 28 godina kasnije... Imali smo psa i trebalo je da mu prenesemo kućicu na terasu, ali nije moglo nikako nego kroz prozor. I, mama, da nam pomogne, podigne kućicu i oseti bol ispod pazuha. Ode na pregled i tamo joj kažu da ima rak dojke. Nisam tada bio svestan šta to znači. Rak dojke!? Nemam pojma o tome. Tek posle godinu dana sam shvatio koliko je to opaka bolest. Majka se operisala i krenula na hemoterapije, bila je u Francuskoj na zračenjima, sećam se da joj je opala kosa... To nikad neću da zaboravim. Oporavi se ona nekako i vrati se na posao medicinske sestre. Mi smo joj svi govorili da je još rano.
Nakon što se oporavila, usledila je nova nesreća:
- Naiđe nova nesreća. Mama dobije rak kostiju i padne u krevet. I mnogo se namučila. I te slike, kad se ona muči, ta njena bol, meni su ostale u sećanju.... Nije mogla da se kreće. Brat i ja smo je kupali uljem. Stavimo krpu, uspemo ulje i trljamo joj kožu. Koža joj se sušila, pa smo joj trljali kožu. Eto, stvarno ti kažem, ovo prvi put pričam, vidiš da su mi oči pune suza... - otvorio je dušu Lalatović, govoreći drhvatim glasom.