ЈЕЗИВЕ СЦЕНЕ НА БАНОВОМ БРДУ: Возачи, када станете на ПЕШАЧКИ, чувајте се ОВОГА!

Да ли сте некад покушали да прикочите или промените правац кретања мотора преко зебре или неке друге ознаке на коловозу, када је подлога влажна? Надам се да нисте јер ако јесте велика је вероватноћа да сте пали као моториста из следеће приче са београдских улица.

Недавно су се на Бановом Брду, на углу Београдских батаљона и Прашке, окупили људи око момка који је пао са скутера. Коловоз влажан, ромиња кишица. Возач прописно одевен, кацига, мото-рукавице, чизме, добре гуме, лежи поред мотора. Један човек покушава да га подигне и колико је дуг пада поред њега. 

Делује комично, али није јер се не зна шта је са младићем. На срећу само се угрувао, поломио ретровизор, огулио мало боје са скутера. Човек који је пао поред њега изгледа озбиљније повређен. 

Све се дешава на пешачком прелазу који као да је залеђен, а није, само је мокар и погибељно клизав на белим тракама. 

Да ли сте некад покушали да прикочите или промените правац кретања (оборите мотор) преко зебре или неке друге ознаке на коловозу када је подлога влажна? 

Сигуран сам да нисте јер ако јесте велика је вероватноћа да сте пали као моториста из ове приче, који је притом возио веома споро и само покушао да скрене у улицу преко клизавог наноса боје.

Страхују и пешаци и возачи

Није ово само проблем двоточкаша, већ и оних на четири точка, чак и пешака. Кад точкови пређу преко мало шире ознаке на коловозу исто је као да сте на леду и зауставни пут се знатно продужава. 

Многи пешаци су створили условни рефлекс па, као на атлетској стази, прескачу обојен део зебре и ако је суво. Кад пада киша или се улице перу, посебно је опасно, а у заседи нас чекају и жуте БУС ознаке и уздужне линије које одвајају коловозне траке. 

Нарочито су угрожени неискусани и недовољно обучени мотоциклисти – ризикују ако само пипну кочницу преко тих ознака. Ово је некад неизбежно, јер се обележене површине углавном налазе на раскрсницама где се кочи ради промене правца.

Прописи и стандарди су јасни

Питам се зашто су нам те ознаке толико опасне и угрожавају безбедност учесника у саобраћају. Постоји стандард СРПС ЕН 1423:2012, који је усаглашен са европским стандардима за обележавање коловоза и гласи: 

"Ознаке на коловозу морају да испуњавају своју функцију безбедног вођења саобраћаја током читавог животног века. Да би се спречиле непотребне сметње у саобраћају, оне морају да испуњавају следеће захтеве: 

- ознаке на коловозу морају да буду јасно видљиве током читавог дана при свакој врсти осветљења и у свим временским условима, 
- морају да буду отпорне на проклизавање (пријањање), 
- морају да добро пријањају за подлогу, да буду отпорне на временске утицаје, нафтне деривате и со, 
- морају да буду отпорне на хабање при очекиваном саобраћајном оптерећењу (трајност), 
- дебљина ознака на коловозу не сме да утиче на возну динамику…" 

Све јасно пише - боје морају да буду отпорне на проклизвање и након 2.000.000 прелазака тачком (СРТ >55, мин. класа С3 према стандарду СРПС ЕН 1436), прописана је и количина стаклених перли које треба да се мешају са бојом, хладном пластиком или термопластиком, а затим је обавезно тестирање клизавости тако нанесене боје. 

Прописи, дакле, постоје и веома су јасни, па се питам због чега су површине са наносима боје толико клизаве? Да ли ико тестира боју која се наноси на коловозе? Стиче се утисак да стаклених перлица уопште нема. 

Зашто је тако не знам, па увек стрепим кад угледам боју на коловозу и трудим се да мотором обиђем те погибељне површине наших путева. 

Да ли сте и ви имали лоша искуства са мокрим пешачким прелазима и сличним ознакама на коловозу?