Који мењач највише одговара вашим потребама?

Питање који тип мењача при куповини новог аутомобила изабрати, за већину возача је годинама и деценијама традиционално потискивано у други план. Хтели то признати или не, најчешће смо бирали једноставно оно што смо могли приуштити: финансијски – јер је аутоматски мењач увек скупљи од мануелца – али је и ређе у понуди, па се аутоматик најчешће сврставао у егзотику. И то прескупу егзотику.

Све оне генерације које су, на пример, до возачког статуса стасале у последњим деценијама 20. века, научене су да су аутоматски мењачи лоши, спори и скупи за поправку, те као такви добри евентуално за Американце и лоше возаче, пише Ревијахак.

Већина се заклињала у мануелце, ширећи паролу како прави возач мора "држати ствари у својим рукама". А онда су се ствари почеле полако мењати. Аутоматски мењачи временом су пронашли пут у све сегменте аутомобила, укључујући и класу најдоступнијих градских "малишана".

Пред нашим возачима се коначно отворио избор, па они који то желе данас могу да изаберу аутоматике у свим возилима, а не само у великим и скупим лимузинама и премијум моделима. И то разне врсте аутоматика, од класичних, преко оних са опцијом промене степена преноса на управљачу и оних са двоструким квачилом, па до ЦВТ-а, без степена преноса, који се данас могу пронаћи у возилима опремљеним класичним моторима са унутрашњим сагоревањем, као и у хибридним аутомобилима.

Могућност бирања између мануелног мењача и неке врсте аутоматика можда не треба очекивати баш за све моделе на тржишту, али чињеница је да је таквих данас већи број него икад. Основни избор већине и даље остаје мануелац: уколико говоримо о класичним породичним аутомобилима за свакодневну употребу, он је најчешће најјефтинији у набавној цени, али и кад говоримо о трошковима одржавања.

Сви смо ми, или барем већина нас, учили да возимо на њему и јако добро знамо које су му предности, а које мане у свакодневном животу. Добар возач са нешто искуства из њега ће знати да извуче максимум по питању перформанси и ефикасности у сваком тренутку, али исто тако схвата да у условима који захтијевају пуно шалтања (дакле, у градским условима вожње готово свакодневно) предност треба дати аутоматику.

Тад је тај избор дефинитивно бољи и по питању комфора (у градској вожњи потребни су вам дословно једна рука и једна нога мање). Осим тога, мануелни мењачи по питању реалне потрошње горива све теже држе корак са развојем и оптимизацијом модерних аутоматика.

Све то, али и напредак савремене аутомобилске индустрије довели су до тога да се већ сада можемо почети полако опраштати од мануелних мењача, јер ће за њима у наредним годинама бити све мање потребе те је за очекивати да ће прилично брзо нестати са улица, барем ако говоримо о новим аутомобилима.

Један од првих корака у том смеру већ је направио Volkswagen, који је најавио да се нове генерације модела као што су Тигуан и Passat више неће нудити са ручним мењачима и да ће до 2030. године сви њихови модели намењени европском, америчком и кинеском тржишту долазити искључиво ас аутоматским преносом.

Иста одлука требало би да се односи и на друге марке унутар групације Volkswagen, а са актуелним трендовима електрификације и на све остале произвођаче. Ништа од овога не изненађује јер се однос броја аутомобила са ручним и аутоматским мењачима на тржишту већ годинама ионако мења у корист ових других, тако да можемо рачунати како ће нам прилично брзо при набавци новог возила остати само избор између ове или оне врсте аутоматика.

У чему је, дакле, основна разлика међу њима? Да би се то расветлило, потребно је присетити се шта се тачно крије иза споменуте трословне ознаке ЦВТ.

ЦВТ (Continuously Вариабле Transmission) односно мењачи са континуално варијабилним системом преноса, такође спадају у аутоматске, али их од остатка друштва треба разликовати јер је уз такав мењач аутомобил могуће возити једнако једноставно као какав мопед, дакле без шалтања, јер не постоји више степена преноса.

За разлику од класичног аутоматика, који за возача обавља сав посао промене степена преноса, те радње овде нема. Уз недостатак трзаја какви су чак и код најмодернијих и најсофистициранијих аутоматских мењача неизбежни, ЦВТ се може похвалити и чињеницом да је у односу на аутоматик често штедљивији.

Уз чињеницу да је генерално лакши, главни разлог за то је могућност ЦВТ мењача да непрестано мења преносне односе у потрази за идеалним, што значи да практично увек функционише на врхунцу ефикасности. Теорија је, дакле, несумњиво на њиховој страни.

Пракса, међутим, често и није, барем не у оној мери у којој би се то могло очекивати. Недостатак приметне промене степена преноса заиста доприноси углађенијој вожњи без трзаја, али то уједно значи и недостатак оног осећаја убрзања који се јавља при шалтању.

Уз то, појава коју возачи често повезују са ЦВТ мењачима је бука која се јавља при убрзавању, јер мотор притом терају у високе обртаје. Многи их не воле управо због тога, али већи проблем ЦВТ-а свакако је чињеница да њихово одржавање, односно поправке знају бити скупље од оних код класичних аутоматика.

Који су опет, не треба то посебно наглашавати, исто тако скупљи од мануелних мењача…

Али као и све остало, и ЦВТ мењачи су са годинама постали све углађенији и тиши, а и возачи су се у одређеној мери научили да им је за максималну ефикасност и уживање понекад потребно прилагодити своје возачке навике. Зато су данас више него икад управо они можда најбољи избор за возаче који возе више главом, а мање срцем: оне који се труде да уштеде и желе да се притом возе што је могуће удобније.

На пример, за оне који возе мале или средње велике моделе који већину свог животног века проводе на градским саобраћајницама.

За све оне који још нису спремни на компромисе какве захтева ЦВТ, а желе имати више комфора од мануелног мењача, логичан избор остају класичан аутоматик, роботизовани мењач и мењач са двоструким квачилом.

Иако сваки од њих има своје предности и мане, генерално их је све могуће сврстати под заједнички назив - аутоматски мењач, што значи да за сваки од њих важе исте основне карактеристике: више комфора и виша цена набавке и поправки.

Будућност се тренутно чини потпуно окренута електричним аутомобилима, а они, као што је познато, не захтевају преносни систем какав је потребан конвенционалним, односно хибридним аутомобилима.

Ипак, и ту бисмо могли видети штошта: Bosch је, на пример, недавно представио своју идеју према којој би спајање електричног мотора са једном брзином и ЦВТ технологије могло значити добитну комбинацију за повећање ефикасности, али и перформанси мотора...