Због чега је важан "Мали Шенген" за Балкан: Професор Пајовић објаснио који су најважнији бенефити за Србију

Лидери Србије, Албаније и Северне Македоније обавезали су се у заједничкој Декларацији о успостављању слободног протока људи, робе, услуга и капитала на Западном Балкану ( Мали Шенген) да ће радити на унапређењу регионалне сарадње, у циљу већег привредног раста, привлачења инвестиција и подизања квалитета живота грађана.

У декларацији, коју су након трилатералног састанка у Новом Саду прошле године, потписали председник Србије Александар Вучић и премијери Албаније и Северне Македоније Еди Рама и Зоран Заев, наводи се да су потписници, свесни одговорности обликовања судбина својих земаља, посвећени јачању мира, једнакости, владавине права и просперитета за садашње и наредне генерације у југоисточној Европи. О значају саме иницијативе за оснивање "Малог Шенгена" за постизање дугорочног мира на Балкану разговарали смо са професором Факултета друштвених наука Слободаном Пајовићом. 

Професор Слободан Пајовић истакао је да је кроз историју у региону било покушаја сарадње, али нажалост са веома ниским резултатима, те тако треба истаћи да је иницијатива за "Малим Шенгеном" нешто што већ сада показује предиспозицију да земљама у региону донесе многобројне бенефите. 

- Покушаји покретања сарадње и интеграције у нашем региону имају релативно дугу традицију и нажалост мало резултата. Присетимо се да је у Атини одржана и Балканска конференција (1930. године) која је промовисала идеје економске сарадње у региону. Тако је и настала Балканска комора, потписана Балканска поштанска конвенција, итд. За време Хладног рата било је још неколико иницијатива регионалног карактера као што су Балканска федерација или Балкански пакт и тек крајем декаде седамдесетих година прошлог века покреће се иницијатива регионалне прекограничне сарадње Алпе-Јадран која је окупила регије из Аустрије, Југославије, Мађарске и Немачке. Нешто касније покреће се Квадригонала (Аустрија, Мађарска, Италија и СФРЈ), затим Пентагонала (прикључењем тадашње Чехословачке) и Хексагонала (након прикључења Пољске). Коначно формира се Средњоевропска иницијатива (1992. године). Из ових примера се види да је регионална балканска сарадња потиснута ширим концептом сарадње између тадашње ЕЗ и земаља Средње и Југоисточне Европе. Последично, бенефити од учешћа у овим иницјативама били су ограничени и анулирани кризом и распадом бивше СФРЈ. Овај кратак историјски преглед био је неопходан како би се указало на велики значај појаве "Малог Шенгена" као иницијативе која изворно настаје у региону и подразумева учешће држава из региона. Такође, потенцијално "Мали Шенген" може ојачати међународни положај ових земаља и бити додатна алатка за брже приступање ЕУ. Да би "Мали Шенген" био успешан мора се усагласити један флексибилни оквир сарадње отворен ка свим националним друштвима, интеракцији на различитим нивоима, интензивирању сарадње у оним областима које воде ка релаксацији регионалних напетости и ривалитета. Такође је важно за Србију, као покретача "Малог Шенгена" да покаже спремност за подељено лидерство што у пракси не значи губитак лидерства, већ управо подршка за ову њену иницијативу. Реализација "Малог Шенгена" несумњиво представља модел за дугорочно јачање мира у региону, успостављањем директног повезивања на нивоу друштва у најширем смислу и то путем мреже сарадње у разним областима - истакао је професор Факултета друштвених наука Слободан Пајовић.

Како истиче професор Пајовић одрживост оваквих иницијатива зависи и од спољашњих и унутрашњих фактора, али је пресудни фактор тај да ли земље чланице препознању подстицајни биланс који такав пројекат носи са собом. 

- Пракса је показала да одрживост оваквих регионалних иницијатива зависи од неколико унутрашњих и спољашњих фактора, односно од степена зависности датог региона и присутности спољних фактора и интереса. Уколико узмемо за пример Вишеградску групу видећемо да је политички консензус имао потенцијал да група опстане и након уласка у ЕУ и НАТО, односно да усаглашено заступа интересе земаља чланица у најзначајнијем европском интеграционом моделу. Такође је важно указати да је ова група успела да одржи прогресиван тренд регионалне сарадње обезбеђујући довољно потенцијала да се оствари заједничко деловање на међународној сцени. С друге стране, имамо примере који показују да су такве иницијативе након успешно окончане прве фазе развоја прерасле у виши степен сарадње. На пример, Група Контадора је након постизања мира у Централној Америци трансформисана у Рио групу за регионалну политичку сарадњу. Потом је Рио група прерасла у Заједницу латинскоамеричких и карипских држава (ЦЕЛАЦ) која функционише као стални међувладин механизам за политичку сарадњу. Из овога се може закључити да дугорочност и одрживост зависе директно од унутрашњих карактеристика датог региона, историјског наслеђа, спремности држава да усагласе циљеве и начине функционисања интеграционог модела, односно остваре подстицајни баланс између националних и групних интереса - објашњава професор Пајовић.

Професор Пајовић је објаснио на примерима добре праксе од чега зависи целокупан успех "Малог Шенгена", али и шта је то од чега зависи у коме смеру би се таква регионална сарадња развијала и које погодности би свака од чланица имала на том путу сарадње и развоја. 

- Почевши од средине деведесетих година прошлог века пракса је показала да се дугорочно мир и безбедност једино могу постићи уколико односи унутар датог региона уђу у фазу сложене међузависности. Да би до тога дошло неопходно је остварити шири регионални консензус за решавање свих проблема путем преговора, развити или ојачати институционалну структуру иницијативе и обезбедити да поред владиних представника у њој учествује и невладин сектор, разне специјализоване институције, "think thank", универзитети, фондације, итд. Ради се о сложеном процесу хармонизације регионалних интереса који морају бити територијално, временски и тематски одређени. У стручној литератури такви модели сарадње и интеграције названи су алтернативним, а самим тим они су много флексибилнији, прагматичнији и ослобођени гломазне администрације коју подразумева класична институционализација било ког модела интеграције. У свету имамо заиста доста примера алтернативне политичке сарадње која је резултирала позитивним решењима у домену мира, безбедности и развоја. Што се тиче окружења наше земље било је и има иницијатива које су се различито развијале без обзира што су све полазиле од политичког консензуса. Најуспешнији пример је већ споменути модел Вишеградске групе са којим Србија има одличне односе. Њихов полазни политички конзенсус био је у одлуци да земље чланице што пре остваре економско-политичку транзицију ка демократији и тржишној економији, приступе НАТО пакту и ЕУ. Мада су ови циљеви били временски, територијално и тематски одређени група је наставила са праксом усаглашавања интереса и у оквирима ЕУ, што додатно указује на потенцијал оваквих иницијатива. Када се ради о питањима регионалног мира и безбедности указао бих из наше перспективе на велики значај искустава Групе Контадора која је успешно окончала своје активности у Централној Америци, спречила интернационализацију кризе, њено војно решење и тако усмерила читав процес у сферу политичке стабилности, демократије и економско-социјалног развоја тог дела Латинске Америке. При томе, треба узети у обзир чињеницу да су централноамеричку кризу продубљивали ванрегионални фактори, посебно САД и тадашњи СССР. Укратко, да би "Мали Шенген" успео он мора бити вишеслојна и децентрализована иницијатива са пуном политичком подршком влада земаља које се опредељују да учествују у том пројекту сарадње и интеграције - закључио је професор Факултета друштвених наука Слободан Пајовић.