Три године касније: Француска поново жели војну интервенцију у Либији
Готово четири године након што је тадашњи француски председник Николас Саркози пред одушевљеном гомилом у главном либијском граду Триполију изјавио да ће "Француска, Велика Британија и Европа увек стајати на страни либијског народа," Либија је опет у неприлици, а нови француски председник Франсоа Оланд опет позива међународну заједницу на деловање.
"Ако не предузмемо ништа тероризам ће се проширити регијом", рекао је Оланд у говору одржаном пред Конференцијом амбасадора, скупу шефова свих француских страних дипломатских изасланстава. "Стога Француска тражи од Уједињених нација, јер управо су они ти који требају преузети одговорност, да организују помоћ која би осигурала либијским властима да поновно успоставе власт и ауторитет у држави", рекао је Оланд.
Оландова забринутост око тог проблема сигурно није претерана. Либија клизи све дубље у зачарани круг насиља, док истовремено међународна заједница, забринута око тренутно пуно већих проблема, гледа у другом смеру. Јасно је да се ту ради о опасној ситуацији која би врло лако могла прерасти границе Либије и имати пуно шири регионални учинак. Но свеједно је немогуће слушати Оландов говор и на језику не осетити лагани укус већ виђеног.
Француска је 2011. године, тада под председништвом Николаса Саркозија, суочена с Гадафијевим напредовањем против побуњеника, предводила међународне позиве за интервенцијом. Испочетка је реторика позива за акцијом била условна, Саркози је у фебруар 2011. године изјављивао како потребе за интервенцијом нема, но да је "Јасно како Гадафи мора отићи."Врло брзо, већ у марту исте године, француска дипломатија је ушла у завој те је тадашњи француски министар обране, Алаин Јупе, на свом блогу позвао међународну заједницу на интервенцију речима "Ситуација је хитна! Често смо у нашој савременој историји сведочили како слабости демократије остављају отворен пролаз диктатурама. Није прекасно да се успротивимо том правилу."
Неколико дана касније ствари су се покренуле и Француска је 19. марта 2011. године, подржана логистиком НАТО савеза и зоном забране летења уведеном од стране Већа сигурности Уједињених нација, испалила прве ракете на Гадафијеве оружане снаге. Француска је тада представљала врх међународног војног копља упереног у Либију које се показало кључним чиниоцем за осигуравање побуњеничке победе. Неколико месеци касније Николас Саркози и Давид Камерон у Триполију су дочекани као хероји. Двојица светских вођа тада су се заветовали како ће ухватити Гадафија којег је судбина сустигла месец дана касније.
За разлику од многих других акција НАТО снага, на либијску интервенцију се испочетка гледало као успех, "НАТО операција у Либији се с правом сматра моделом", писао је тада часопис Фореигн Affairs. За Француску је то био сигнал да је спремна играти улогу на међународној позорници, а Саркози, непопуларан председник целог свог мандата, тада је добио жељену подршку јавног мњења, додуше недовољну за освајање следећег мандата.
За Француску, која је 2003. одбила суделовати у нападу на Ирак, интервенција у Либији означила је и почетак новог, мачо става у вођењу спољне политике. Саркози, који 2012. више није био председник Француске, позивао је да се на Сирију примени либијски модел, а Оланд је касније сигнализирао како је спреман подржати САД у интервенцији на ту земљу. Француска се ипак усресредила на субсахарску Африку и започела интервенције у Малију и Средњоафричкој Републици. Планови за базу у Малију ће, како је најављено, служити за борбу против међународног тероризма у Малију, Нигеру и Чаду, а за Оландамеђународна интервенција значи ублажавање политичког притиска код куће.
Сада, позивајући се поновно на интервенцију у Либији, чини се како је Француска направила пуни круг те се поновно нашла на почетку. Потребан јој је успех из 2011. године. Иако је сама интервенција била успех, последице које је оставила на ту земљу засигурно нису. Решили су се Либијци свог диктатора, но земља је остала пуна међусобно непријатељских и добро наоружаних група којима мањка темељних политичких вештина за одржавањем земље, пише Адванце.
За сада Оланд је, као и Саркози некад, поприлично умерен, но уколико би неко требао позвати међународну заједницу на поновну интервенцију у Либији, било би прикладно да то учини управо француски председник, пише Washington пост.