Ако ваше дете има ОВЕ симптоме, није ШАЛА – ОНО ЈЕ ЖРТВА ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА!
Уколико је дете жртва дигиталног насиља симптоми су више него видљиви, скоро па телесни и крајње је време да се запитате шта се дешава са њим.
Већина родитеља овај вид насиља ни не сматра насиљем, али када проблем ескалира, почиње да се пита како је до тога дошло и како му је то промакло из вида. Симптоми нису невидљиви и лако их је препознати, па самим тим, реаговати на време.
СТОП! То више није шала!
На питање када шала на друштвеним мрежама престаје да буде шала и постаје насиље, Ана Мирковић објашњава да је све индивидуално.
“Насиље је онда када је особа која је предмет расправе на друштвеним мрежама, почне да осећа патњу, бол, тугу. И то је сада индивидуално. Мене страшно може да повреди то што ми је неко рекао да сам клемпава, а неко на то уопште неће одреаговати него ће се насмејати и рећи: 'Јесте, ја сам рекао кеви да ме води на пластичну операцију'“, каже Мирковић.
“Дете постаје утучено, недружељубиво, врло затворено за комуникацију, опседнуто мобилним уређајима у смислу да прати шта се све дешава. Долази до велике промене у понашању. Када дете постаје дисфункционално, попушта у школи, увек је знак да се нешто десило, а често је то знак да дете трпи насиље“, објашњава Ана Мирковић консултанткиња на пројекту УНИЦЕФ-а, Теленора и Министарства просвете, науке и технолошког развоја “Бирај речи, хејт спречи“ који се бави превенцијом дигиталног насиља код младих.
РОДИТЕЉИ СЕ НЕДОВОЉНО БАВЕ СВОЈОМ ДЕЦОМ
Проблем је у томе што родитељи данас не брину о "мукама" своје деце и не разговарају са њима о томе, јер су узурпирани својим свакодневним проблемима.
“Сваки адолесцентски проблем је, за особу која се са њим суочава, велики као универзум. Родитељи на то често реагују: 'Ма дај, није то ништа страшно, решиће се, тако мени једном...'. Ниједан проблем, ма како родитељима изгледао потпуно небитан, није 'хахаха', јер је младој особи која се са њиме суочава - највећи на свету“, каже Мирковић.
Проблематична дешавања на друштвеним мрежама се, тим пре, омаловажавају, јер их родитељи најчешће не доживљавају као насиље него зафркавање или зезање, а жртва ужасно пати.
“Тако је и када је реч о препискама и активностима на Фејсбуку. Дете се често пожали родитељима: 'Мама, Ана ми је рекла да ми је хаљина баш безвезе', али мамина реакција никад не сме да буде: 'Ма дај, Ана је глупача. Пусти Ану''. Поента је да се разуме зашто је Ана то написала, па тако мама треба дете да пита: 'Да ли сте се нешто посвађале? Јеси ли ти њу повредила? Када је почео конфликт између вас?', да охрабри дете да у овом случају Ани пошаље поруку и пита је зашто је то урадила. То је један од начина, а омаловажавање проблема никада није начин за решавање истог“, објашњава Мирковић.
КАКО РОДИТЕЉ ДА РЕАГУЈЕ КАДА СЕ ПОЈАВИ ПРОБЛЕМ?
Ана Мирковић објашњава за SrbijaDanas.com да постоји сет правила како родитељ треба да реагује када примети да је његово дете жртва дигиталног насиља.
“Прво треба да саслуша дете, да чује и разуме у чему је проблем. Друго, треба да га мотивише да сними тај садржај. Ми на пример кажемо младим људима када добију узнемиравајућу поруку да је не обришу одмах, већ да је принтскринују и сачувају, како би сачували податке о томе ко их је, када и на који начин узнемиравао. Такође, увек саветујем да се обрате психологу, зато што психолог зна како треба да разговара са родитељима (како детета жртве, тако и агресора) и да им помогне у процесу решења проблема“, објашњава она.
Приватност пре свега
Према речима Ане Мирковић, кључно је детету објаснити које информације треба да поделе са људима на Фејсбуку.
“Деца никако не треба да деле са другима личне податке, број телефона, адресу нити било коју другу информацију коју неко може злоупотребити - непримерене фотографије, податке о својим пријатељима и тако даље. Као што важи правило да незнанцу на улици не кажемо број телефона и не откривамо своје тајне, то исто правило важи и за Фејсбук“, закључује она.
На питање да ли родитељ треба да упозна дете са Фејсбуком пре него што је оно отварањем профила на друштвеној мрежи закорачио у дигитални свет, Ана Мирковић наглашава да је то неопходно.
“Треба пуно причати са дететом о друштвеним мрежама, Фејсбуку, Твитеру. Треба им објаснити да ништа што се тамо постави није више само њихова ствар, већ је видљиво и свима доступно. Треба им помоћи да схвате правила понашања и комуникације на друштвеним мрежама - кога прихватају за пријатеље, које поруке деле са другима, какве слике треба да постављају. Нарочито треба причати о томе како се заштити. Моја препорука младим људима је да прихватају за пријатеље само људе које познају. Проблем је што адолесценти то не раде, јер је њима највећи изазов да прихвате оне које не знају. Размишљају да их је тај неко видео у клубу или на неком другом месту и да су му/јој се допали. Увек имају ту неку бајковиту и потпуно идеалистичку причу у вези са свим. Адолесценти просечно имају преко 1.000 пријатеља, велики број њих и попуњен профил (5.000 пријатеља), а неки од њих и по два профила“, истиче она.
Шеруј даље!
