Алкатраз - вечна загонетка
Америчка војска је 1847. године увидела стратешку вредност острва и неколико година касније започето је грађење војног утврђења и светионика, који ће уједно постати и први светионик на пацифичкој обали – све остало је историја, али и легенда, мистерија и загонетка.
Изолованост, односно окруженост хладним морем и опасним струјама, довела је до тога да Алкатраз врло брзо постане више него добро место за смештање ратних заробљеника,
а локација је изабрана и због потенцијала у одбрани западне обале на коју је пристајало много бродова са путницима у потрази за златом.
На острво се први заробљеници доводе 1861, а Алкатраз 1868. постаје војни затвор у који је 1906. пребачено преко сто цивилних затвореника из из земљотресом разореног Сан Франциска. Шест година касније је саграђен велики средишњи део са ћелијама.
У Алкатразу су затвореници били подељени у три категорије, у зависности од тежине кривичног дела које су починили и дужине казне коју су издржавали.
Затвор се састојао од А, Б, Ц и Д блока, при чему су блокови Б и Ц имали 336 ћелија, блок Д је имао 36 ћелија које су се користиле за издвајање затвореника и шест самица. Блок А се ретко користио за затворенике, више је служио као складиште.
Затвореници су устајали у 6.30, после чега је следило пребројавање па доручак. Затим је следио рад, са паузама од по десетак минута у којима је био дозвољен тихи разговор и пушење. Светла су се гасила у 21.30, а затвореници су пребројавани два пута дневно.
Забележено је 14 покушаја бекства из Алкатраза, у којима је учествовало 36 затвореника од којих је 23 ухваћено, шесторица су убијена за време бега, а двојица су се утопила.
Најпознаитји бег био је бег браће Англин и Френк Ли Мориса, а претпоставља се да је целу операцију организовао Ален Вест, који се у својој ћелији налазио и јутро након откривања бега.
Бег који су стучњаци оценили као сасвим изводљив и могућ, према подацима до којих се дошло истрагом, одвијао се тако што затвореници изашли кроз вентилацијске отворе које су проширили и камуфлирали уметнутим зидом. На тај начин су дошли до крова затвора, са ког су се спустили на обалу, а занимљиво је да су, како би што више одложили примећивање бекства од стране стражара, које би се свакако десило при рутинском пребројавању, у своје кревете сместили лутке са косом израђеном од праве длаке како би деловале што аутентичније.
Затвореницима недељама после тога није било ни трага ни гласа. Нешто касније на обали близу Сан Франциска пронађено је мртво тело и претпостављало се да припада неком од тројице затвореника, али идентификација није била могућа због одмакле фазе распадања.
Затвор је престао с радом већ непуних годину дана након овог бега, под образложењем да је његово одржавање прескупо.
