ПОСЛЕ ЊЕНЕ ПРИЧЕ ЈЕ НАСТАО МУК: Другари су узели моју фотографију, фотошопирали и шеровали

ЗАШТО АКЦИЈА ПРОТИВ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА?

Сваки родитељ ће вам рећи да не постоји ништа вредније од сопственог детета. Одгајамо га да постане човек. А онда га пошаљемо у школу и тамо га нечије туђе дете злоставља.

Најгоре од свега је што најчешће ми то последњи сазнамо. Наш дечак или девојчица долазе из школе уплашени и безвољни, без џепарца и са масницама. Хајде да спречимо да се деца међусобно малтретирају, да схвате да насиље никад није решење и да се не деле на жртве и насилнике.

Портал SrbijaDanas.com је покренуо акцију за превенцију вршњачког насиља, јер оно итекако постоји и треба причати о њему, пре него што трагични случајеви почну да испуњавају новинске ступце. Научимо децу да поштују друге, јер сва та деца ће сутра бити људи. Какви – то зависи од нас.

Девојчица је на једној радионици коју је водила Ана Мирковић, пред много младих људи и новинара устала и испричала своје искуство. У сали је, према речима консултантице на УНИЦЕФ-овом пројекту “Бирај речи, хејт спречи“, настао мук.

ЖИГОСАЊЕ

“Рекла је: 'Моји другари су узели једну од мојих фотографија, мало су је фотошопирали и поставили на Вукајлију. Цела школа је то шеровала и сви су знали за неку мене која не постојим. Била сам жигосана. Моја другарица из клупе, прешла је да седи у другу клупу. Морала сам сама да ужинам јер нико није хтео да се дружи са мном.

Онда се појавило пар људи које нисам сматрала блиским пријатељима, заправо су више били познаници. Они су уместо мене кренули да одговарају на ружне поруке. Говорили су лепе ствари о мени. Говорили су како сам добра другарица и како сам им помогла на контролном задатку. Говорили су како сам им позајмила књигу и никад нисам тражила да ми је врате. Писали су лепо о мени, па су и други престали да ме хејтују'“, препричава Мирковић шта се догодило и додаје да се на дигитално насиље мора реаговати.

ПОДРШКА ВРШЊАКА НАЈБИТНИЈА

Важно је, дакле, да неко буде први, јер коментари типа: 'Е баш нисте фер; Не слажем се; Моје искуство са њом/њим је сасвим другачије ', може да баци другачије светло на жртву насиља, а постепено и да преокрене ситуацију, па и спречи да неко постане жртва дигиталног насиља.

“Подршка је оно што најчешће фали тим клинцима који су жртве дигиталног насиља. Они неће да родитељима кажу да су жртве јер се боје казне, а најчешће је довољна лепа реч само једне особе“, каже Мирковић за портал SrbijaDanas.com. "Интернет је запао у кризу емпатије. Саосећање мора бити јаче од понижења, а емпатија од срамоте". 

УЛОГА НАСТАВНИКА

На питање како и да ли и наставник може да помогне жртви дигиталног насиља, Ана Мирковић наводи да они не дају довољно озбиљну ноту томе свему, јер то је њима још увек у домену играња,  приватна ствар деце којој су родитељи допустили да користе друштвене мреже, где се ученици "зезају" и не доживљавају да то има везе са њима.

“Важно ја да постоје наставници који могу да примете промену у понашању детета, уколико се деси да то родитељ не примети и да усмере дете да поразговара са психологом. Код нас је институција школског психолога синоним за казну оних уеника који имају проблем у школи, а то би требало да се промени јер школски психолози треба да буду ослонац деци која пролазе кроз различите проблеме. Дигитално насиље, као и свака друга врста насиља треба да буде разлог због ког ће дете отићи код психолога. Свака жртва насиља треба неки вид психолошке помоћи. Није исто као када вам пријатељ каже да то што вам се дешава свакако нисте заслужили, када вам даје савете из сопственог искуства, најчешће минимизирајућу проблем и када тај исти проблем третира стручњак. Школски психолог се много дубље, систематичније и сврсисходније бави проблемом и помаже особи која се носи са истим да сама пронађе свој пут“, објашњава она.

#DrugNijeMeta      ШЕРУЈ ДАЉЕ!      #StopVršnjačkomNasilju      ШЕРУЈ ДАЉЕ!