Да ли су након Шкотске на реду Велс и Северна Ирска?
Како се дан одлуке у Шкотској приближава, поставља се питање како ће потенцијална независност Шкотске утицати на друге сепаратистичке покрете у Европи? Иако се већ увелико наглашава ''посебност'' Шкотске, праву ''заразност'' шкотског референдума видећемо тек по објављивању резултата. Међутим, занимљиво је открити каква је будућност осталих ''ентитета'' у Великој Британији? Да ли након отцепљења Шкотске можемо исто да очекујемо и од Велса и Северне Ирске?
Нема сумње да се на резултат референдума у Шкотској гледа из свих спорних делова Европе али и из саме Британије. Недавно је британски Гардијан писао да позитиван резултат шкотског референдума може инспирисати и националисте у Велсу да за неколико година крену сличним путем.
Иако су анкете спроведене ранијих година показивале да свега 10 одсто грађана Велса подржава независност, Гардијан оцењује да би након кампање и референдума у Шкотској, националистички покрет могао да ојача. А ту је и питање Северне Ирске. Поред католика, који би волели референдум о уједињењу са остатком Ирске, поставља се питање да ли ће и међу шкотским унионистима ојачати националистичка клица која ће временом довести до репризе шкотског референдума у Северној Ирској?
Велс
Неки политичари у Велсу сматрају да независност више не треба сматрати за недостижан сан. Хауел Вилијамс, посланик Велшке партије, каже да чланови његове стране осећају да им могућност промене улива енергију и пружа инспирацију. ''Кампања 'Да' за независност Шкотске није епидемија, али јесте заразна. Мислим да су промене део историје ових острва'', рекао је Вилијамс.
''Пре 600 година наша држава је уништена. Ми смо можда најдуже војно окупирана нација у историји Европе. У овом веку, можда у нашој генерацији, Велс ће бити независна држава. Морамо да се припремимо за то'', рекао је бивши парламентарац Адам Прајс.
Када је и последњи борац за слободу Велса од Енглеске Дајфуд ап Груфуд ухваћен и погубљен 1283. године, Велс је суштински постао прва енглеска колонија док није званично анектиран кроз низ закона о Велсу од 1535. до 1542. године. Претходно је још 1284. године донет Рудлански статут, којим су укинути велшки закони. Након тога, енглески краљ Едвард И почео је с градњом низа камених замкова како би учврстио своју власт у Велсу а свом сину и наследнику доделио је 1301. године титулу Принца од Велса, титулу коју данас држи наследник британске круне, принц Чарлс. Тако је Велс практично постао део Енглеске, иако су Велшани говорили другим језиком и имали потпуно другачију културу од Енглеске.
Ричард Вин Џонс, професор велшке политике на Универзитету у Кардифу, наглашава да је став према локалној власти у Велсу доживео радикалне промене за последњих 40 година. У Велсу 1979. године гласови су били увелико против преноса овлашћења односно деволуције моћи парламента Уједињеног Краљевства у корист парламента Велса. Међутим, до 1997. године већина је увелико била на страних оних који су у деволуцији овлашћења видели прави пут за Велс. Национални парламент је почео са радом након две године, а када су 2011. године питали велшки народ да ли желе још већа овлашћења у Кардифу, одговор је био громогласно ''ДА''.
Тренутно, у британски парламент треба да стигне велшки предлог закона који ће омогућити локалној влади да подигне порез и позајми новац за велике инфраструктурне пројекте. Постоје и планови да се оснује трезор за Кардиф, а врло је извесно да ће следити институција за надзор полиције и правосудног система. ''За 10 година, нарочито ако Шкотска буде независна, ко зна где ћемо се налазити'', закључио је професор Вин Џонс.
Северна Ирска
Иако је Велс био у релативном миру након што је постао део Енглеске, исто се не може рећи и за Ирску. Поред сталних похода Викинга (Нормана) који почињу око деветог века али и честих експедиција британских краљева, Ирска је стално падала под утицај једне или друге силе. Током 13. века, нормански утицај преовладава. Долази до извесног мешања две културе, којим настаје Хиберно-Норманска култура која се проширила широм острва. Током 14. века, нарочито с избијањем Црне куге, моћ Нормана полако опада. До краја 15. века, и енглески утицај је потпуно нестао што је довело да повратка обновљене ирске културе, с јасним норманским утицајем.
Титулу Краљ Ирске, увео је Хенри VIII 1542. године како се енглеска држава коначно проширила над овим острвом након деветогодишњег рата. Власт је додатно учвршћена током ратова и конфликата у 17. веку, када се процењује да је скоро половина предратне ирске популације погинуло. У истом периоду се и дубока секташка подела на католике и протестанте учврстила над острвом.
Актом Уније, који је ступило на снагу 1. јануара 1801. године, створено је Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. Сви покушаји ирских патриота да изборе независност нису уродили плодом.
Индустријска револуција која је подигла Британију у ранг силе увелико је заобишла Ирску, због мањка природних ресурса. Тако је Ирска постала извор пољопривредних производа и капитала. Након Велике Глади 1840. године, милион Ираца је умрло а велики број је потражио бољи живот у Америци. Број становника је наставио да опада до 1961. године а тек 2006. је забележен позитиван прираштај у односу на 1841. годину, када је према попису становништва било 8.2 милиона људи.
Током 19. и 20. века расте ирски национализам, углавном међу католичком популацијом. Партија за независност Ирске, Син Фејн, осваја власт 1918. године и већ 1919. година проглашава Ирску Републику. Од ирских ''Добровољаца'', насталих током Првог светског рата, настала је Ирска Републиканска Армија (ИРА), која је покренула рат за независност против британске владе. Након постигнутог мира децембра 1921. године, Ирска је добила независност од британске круне, осим шест округа Улстера који су постали Северна Ирска и одлучили да остану део Британије.
По договору, Северна Ирска у појединим стварима сарађује са Британијом а у другим са Ирском. Већину становника чинили су лојалисти или унионисти, који су желели британску управу, али постојала је и јака мањина католика, националиста, који су желели уједињење са Ирском. Шездесете године 20. века виделе су најтеже насиље две заједнице у којем је живот изгубило преко 3.000 људи.
Договор 1998. године представљао је велики корак унапред ка постизању мира али религијска сегрегација и даље остаје највећи социјални проблем Северне Ирске. Међутим, позитиван резултат шкотског парламента може утицати да католички националисти поново потраже своје право на самоопредељење.
Утицај Шкотске на Северну Ирску је јак. Ту су јаке породичне везе и пријатељства која се могу пратити до Велике Глади 1840. године. Такође, забележен је велики број миграције у истом периоду. Постоје и јаке спортске везе. ФК Селтик из Глазгова су основали ирски католици, који су емигрирали на запад Шкотске након Велике Глади. А ту је и дуга историја студената Северне Ирске који су високо образовање тражили управо на шкотским универзитетима.
Обе заједнице имају јаке везе са Шкотском. С тога, логично је претпоставити да би католици подржали независност Шкотске, док би протестанти били против. Унионисти би, у случају независности Шкотске, сигурно прошли кроз одређену кризу индентитета, јер је шкотска нација важан део Уније којој припадају.
Раније ове године, лидер Син Фејна и борац за Уједињену Ирску, Гари Адамс је рекао да „тзв. Велику Британију“ држи конац који ће коначно пући шкотским референдумом. Ипак, према истраживању које је BBC спровео прошле године, већина од 65 према 17 одсто становника Северне Ирске је за останак у Великој Британији.
Међутим, шкотска независност ће сигурно ојачати националистичке захтеве међу сукобљеним заједницама Северне Ирске, а нарочито захтев за референдумом о уједињењу Ирске, који је према договору из 1998. године дозвољен једном у седам година.