Дебела Берта – краљица оружја Првог светског рата
Дебела Берта је једно од најпознатијих артиљеријских оружја коришћених током Првог светског рата и овај надимак се користи за означавање хаубице калибра 210 mm које су коришћене за гранатирање Париза и аустроугарских топова калибра 305 mm.
Ово име се изворно односи на немачку хаубицу калибра 420 mm која је носила ознаку M-Gerät. Ова џиновска хаубица настала је са намером да буде најразорније оруђе немачке војске онога времена, али да истовремено има изузетно велики домет.
Артиљеријска оруђа великог калибра нису била никаква новост за европске армије. Од почетка знатнијег коришћења артиљерије у војним операцијама ова оруђа су била позната како због свог разорног ефекта тако и због великог утицаја која су имала на морал стране која је трпела њено дејство. Топ тополивца Урбана коришћен приликом опсаде Цариграда 1453. године вероватно је најчувенији велики топ из пионирског периода употребе артиљерије на европском тлу.
Ипак оруђа произведена током првих векова употребе артиљерије не могу се по својој разорној моћи поредити са онима насталим у 20. веку. Све снажније фортификације и огромне армије какве током историје нису виђене наметале су потребу за све већом и снажнијом артиљеријом. Током Првог светског рата супростављене армије ће до крајности развити оне аспекте оружаних снага који су током столећа пред рат све више добијала на значају. Армије су постајале све веће, артиљерија се користи све масовније, а нова техничка достигнућа брзо су улазила у стратешке и тактичке приручнике зараћених војски. Дебела Берта је један од симбола оваквог развоја.
Индустријски комплекси који су били власништво ове породице били су веома значајан део немачке ратне машинерије, а ова породица била је део онога што је немачки историчар Фриц Фишер обележио као савез елита који је последњих деценија 19. и првих деценија 20. века обележио немачку политичку историју. Немачка армија је и пре производње Дебеле Берте поседовала артиљеријска оруђа великог калибра али су она била изузетно тешка за транспортовање. Ова хаубица први пут је тестирана током 1913. године и тежила је укупно 43,6 тона. Дајмлер је конструисао посебна моторна возила која су била намењена за транспорт овог оруђа. Други примерак направљен је јуна 1914. године и септембра 1914.
Прва батерија дебелих Берти, два оруђа са посадом од 283 људи, је транспортована у Белгију где је коришћена у опсади утврђења код града Лијежа. Током рата укупно је произведено десет оруђа и коришћена су како на Западном тако и на Источном фронту. На западном фронту су од нарочитог значаја биле током битке за Вердан 1916. године. Хаубица је имала изузетне карактеристике. Могла је да избаци зрно тежине 810 килограма на удаљеност од 9.300 метара. Касније су уведена и лакша зрна која су могла бити испаљена на даљину од 12.250 метара. Током једног сата могло је бити испаљено 10 зрна. Ова и слична оруђа коришћена су за разарање утврђења и дејства на статичне мете.
Немачка пропаганда је ипак оваквим оруђима придавала далеко већу ефикасност него што су она уистину имала. Наиме зрно испаљено из Дебеле Берте могло је да направи велики кратер или да пробије земљану фортификацију дебљине једног метра, али против снажних бункера је имала релативно слаб ефекат. Ипак када би зрно успело да продре у фортификацију ефекат је био разоран.
Током рата произведено је укупно десет Дебелих Берти са осамнаест резервних цеви. Само један примерак је сачуван након рата. Тај примерак заробиле су америчке снаге и био је пренет у САД где су артиљеријски стручњаци вршили испитивања. Ова хаубица била је изложена у музеју у Абердену у Мериленду али је 1954. био предат у старо гвожђе. Копија Дебеле Берте у природној величини изложена је у Војном музеју у Паризу.