Дечји смех јачи и од поплава
Сунчан дан у Београду и трачак нове наде. У центру града као да није било непогода - баште кафића су пуне, туристи шетају и фотографишу знаменитости. Међутим, у прихватилиштима широм српске престонице дани нису уобичајени. Далеко од поплављених домова, становници Обреновца који су привремено смештени у прихватилишта у Студентском дому Карабурма и хали Пионир симулирају нормалан живот.
Иако се ни једно место на свету не зове дом, неуморни волонтери у прихватилиштима потрудили су се да Обреновчанима тескобни дани што безбрижније прођу. Воја Марковић након четири дана проведена у Пиониру објашњава да немају због чега да се жале.
Он каже да им је све чисто, када је време спавања не чује се ни мува, друже се, имају чак и кувану храну. Истиче да намирнице и козметика коју су добили није од неких омањих произвођача – само "озбиљне" марке које, као и већина Обреновчана навиклих на обичан живот, ни кући нису користили. Са својом дванаестогодишњом рођаком Теом игра Монопол – да им време што безбрижније пролети.
"Првог дана могао сам да умрем јер нисам знао шта је са мојом сестром. Кад сам чуо да је у Железнику, у ФМП-у, све је било лакше. Сада, ако треба, идем да помажем угроженима у Босни, а камоли у Србији" оптимистичан је Воја.
Најлакше се прилагођавају најмлађи. А како и не би када се са њима увек дружи неко од волонтера. Драгана Јаџић, студенткиња медицине, требала је пре пет дана да дипломира, али је славље одложено због ванредног стања. О томе сад и не размишља и кад год нешто затреба - сви чекају докторицу Драгану да им помогне!
У СД Карабурма кажу да им ничег не недостаје, баш као и у Пиониру. У мањку су једино са обућом и доњим вешом – и то само већих бројева. Београђани непрестано долазе и доносе све што им је потребно.
Клинци су ипак безбрижни – играју се и смеју. Нашли су нове пријатеље, а неки од комшија су и сада са њима. У Карабурми их веселе и кловн и чаробна вила. Цртају, боје, играју се с балонима.
Малени Моша из Обреновца који није кренуо ни у први резред основне школе, постао је главна фаца међу студентима у дому. Прихватили су га као свог колегу, цимера. Кажу да ће да га присвоје. А он им захваљује на свој дечачки начин – осмехом и причом о својим најбољим другарима.
Два метра високи Неша главни му је ортак. Топи се у загрљају високог, мишићавог домца. Својим прситићима зна и шипак да направи – у инат непогодама!
“Напаст” за све становнике дома Карабурма је малишан кога су због неуморности прозвали Дурасел. Тај се никад не гаси, објашњавају студенти. Под ноге им се подвлачи чак и кад играју баскет на оближњем терену. Смета! Безобразан је, несташан – али исто толико и симпатичан. Упознао је чак и репрезентативца Србије у кошарци, Немању Недовића.
Одрасли поготово, а и клинци то осећају, једва чекају да се врате уобичајени животима. Сестре Александра и Виолета и њихова другарица Сара које иду у Основну школу “Јован Јовановић Змај” на питање колико су већ у прихватилишту одговарају: “Пет, шест дана!” Иако су у Карабурми три пута ноћиле. Јер ниједан студентски дом није за њих прави дом!