ПОКРАО БОГА И БОГОРОДИЦУ: Он је био највећи тајкун у историји Краљевине Југославије!
Корупција као појава одувек је постојала и, по свој прилици, постојаће. Међутим, размере јавашлука и безобзира Радомира Раде Пашића у првој половини XX века учиниле су га једном он најнегативнијих личности у савременој историји српског народа.
Никола Пашић је највећи српски државник. То је одговор који већина Срба даје у анкетама. Приписују му му далековидост, постојаност, политчку вештину и победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. Иако је он неоспорно оставио велики траг у историји Срба од краја XIX века до краја свог живота (1926), против њега су колали и гласови јаких критика.
Пера Тодоровић, некада такође велики радикал, сматрао га је неспособним, шепртљом, колебљивим човеком који превише и предуго разматра, што другима одаје погрешан утисак аналитичне особе.
Било како било, овај чланак није посвећен Николи, већ Радомиру Пашићу. Син вишеструког министра и председника владе, Рада, како су га звали, кроз време је израстао у једну од најцрњих личности српске и југословенске стварности у времену пре и након Првог светског рата.
За Радомира се причало да није могао дан да изгура без 500.000 динара (300 пута више него месечна плата једног судије). Школу није могао да заврши, већ је прешао у приватну, коју је потом његов отац прогласио јавном и тако му обезбедио какву-такву диплому.
Потом одлази на студије у Париз, у коме је време проводио расипајући новац на коцку, пијанчења и друге доколице, док је просечан становник Србије у просеку био неписмен, живео 45 година и одлазио не даље од среског средишта (за већи вашар или да плати порез), а све уз амин и заштиту моћног оца.
Разболело се дете
Принц Ђорђе Карађорђевић је на острву добио писмо од сестре Јелене, удате у царску руску породицу, у ком каже да је штета што гладују. Зачуђен, принц се распитао и сазнао да је Радомир Пашић од тадашње руске кнегиње искамчио новац на превару и, наравно, потрошио га. Опет је Никола Пашић изгладио ствар; дуг је вратио, а аферу прикрио.
Када је почео Први светски рат и на Србију ударила десет пута бројнија и вишеструко јача Аустро-угарска, подржана од још веће и још моћније Немачке, Влада је упутила проглас свим Србима да бране Отаџбину од агресора чији је циљ био "да искорени име српско". Како то обично бива, правила за народ не важе и за моћне. Пашићев син је прибавио лекарско уверење о исрцпљености и физичкој слабости у 22. години, до којих је дошао горепоменутим активностима.
Чим је прошла сва већа мука: Цер, Колубара, повлачење кроз Албанију, Рада је оздравио и још се на Крфу, усред егзила војске и државе, оженио Гркињом. Са јахте којом се возио поред острва, показивао је задњицу српским војницима. Једно дете је згазио колима, али је све заташкано, а Пашић је платио одштету породици малишана.
Шуровао са Немцима током рата, али и после
Радомира је отац запослио у посланство у Француској. Одатле је он куповао платину, потом је преносио у Швајцарску, одакле му је било лако да је продаје Немцима којима је требала за високо издржљиву војну опрему: авионе и муницију. Део те опреме убијао је и српске војнике на Солунском фронту.
Тако је радио годину дана, а кад се сазнало - требало је да иде на стрељање. Погодићете, спасао га је - отац. Није изведен на војни, већ цивилни суд, а осуђен је само за заобилажење царињења робе.
У време рада у Паризу, Радомир је узео драгуљ вредан 350.000 франака, на рачун српског посланства. Дао је капару - 30.000 франака, а остало не. Као "сто пута" пре и после, спасле су га очеве везе, док је штета намирена из државног буџета.
Након 1918, Немачка је као одштету морала да Србији пошаље 60.000 оваца и 17.500 говеда које је однела током рата. Уместо да стока, по закону, припадне оштећеним сељацима из Србије, Радомир Пашић је све испод жита изделио са Радивојем Хафнером, хрватским лиферантом, при чему је цена животиња вишеструко смањена, како би се лакше присвојила. Лист "Република" је израчунао да су ућарили 136.000.000 динара. Пашић је морао да поништи продају оваца, док је посао са говедима оцењен као прихватљив. И опет се Рада извукао.
Издаја и пљачка као начин живота илити "Дете, па воли слатко"
У спрези са француским држављанином, Радомир је био заступник фирме која је требала да у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца направи фабрику оружја за коју би држава дала бесплатну земљу, изградила до ње пругу, ослободила је царина и дала јој монопол на снабдевање војском. Рада би добио још и провизију. Због ове понуде одбијена је градња фабрике коју је држава требала да добије бесплатно, као ратну одштету. И опет... Никола Пашић је "извадио флеке".
После рата Чехословачка је поправљала наше возове, али паре из Београда нису стизале. У неком часу, Чеси су сазнали да ће морати да "подмажу" посао давањем мита Радомиру Пашићу.
Због мутних радњи око шећера, тачније 160 вагона слатке намирнице, Никола Пашић је у Скупштини оправдао сина речима:
"Дете, па воле слатко!''
Тако је и било; исплате су кренуле. Ипак, због кашњења, Краљевина је уместо 30 милиона морала да плати 150 милиона динара, пошто је током отезања круна ојачала пет пута.
Врхунац цинизма била је пресуда Анкетног одбора који је формиран због ове проневере и још неколико њих које су у међувремену испливале. Уместо Раде Пашића, као кривац је означена државна администрација "јер није спречила корупцију".
Ове афере биле су последњи ударци на здравље остарелог Николе Пашића. Након њих, државник је преминуо, мада други фаталан исход приписују и грдњи коју је он претрпео након аудијенције у двору.
Оставши без заштите, Рада више није могао тако лако да се богати и проневерава. Тужан завршетак његове моћи слика прича која се збила пред сам Други светски рат. Радомир је покушао да прода бисту са гроба свог оца коју је урадио Иван Мештровић, неком Италијану који је по сваку цену хтео рад познатог хрватског и југословенског вајара.
Погледајте још: