Јужноафричка Република: Двадесет година од укидања апартхејда
Прошло је двадесет година од првих демократских избора у Јужноафричкој Републици на којима је победио Нелсон Мандела, Нобеловац и човек који представља симбол борбе против расне дискриминације, личност која је свој живот посветила бољитку своје домовине. Колико је у томе стварно и успео?
Већ крајем осамдесетих година прошлог века постало је јасно да је одржавање апартхејда немогуће због све већег притиска међународне заједнице и санкција којима је била изложена Јужноафричка Република. Због тога 1991. године парламент опозива расне законе и ослобођа већину политичких затвореника.
Двогодишњи преговори председника Фредерика Виљема де Клерка и Нелсона Манделе довели су до нацрта привременог устава који је изједначио бирачко право свих становника Јужноафричке Републике.
Први слободни демократски избори одржани су у априлу 1994., а победу је однео Афрички национални конгрес на челу са Нелсоном Манделом. Он долази на власт у моменту када је привреда Јужноафричке Републике била нарушена унутрашњим проблемима и санкцијама које су оставиле веома велике последице на економију ове земље.
Унутрашњи проблеми су наслеђе из времена апартхејда када је становништво Јужноафричке Републике подељено у четири категорије: белце, Банту (црнце), обојене (мешане расе) и азијате и као последица такве поделе дошло је до великог јаза међу становништвом. Забрањени су бракови између припадника различитих група, установљене су одвојене образовне, здравствене и друге јавне установе, забрањено је кретање црнаца у белачким подручјима без пропусница, створене су енклаве за насељавање црнаца којима је дата ограничена самоуправа.
Сви ти нагомилани проблеми су дочекали Манделу након победе на изборима. Након његовог доласка на чело џаве, влада је успела да обузда инфлацију,стабилизује јавне финансије и привуче страни капитал. Међутим, све те мере нису донеле очекиване резултате по питању незапослености и смањењу броја сиромашних.
Почетком 2000-их наследник Нелсона Манделе, Табо Мбеки је обећао већи економски раст, обимнија страна улагања, измене рестриктивних закона о раду које би допринеле смањењу стопе незапослености, појачан темпо приватизације и либерализације тржишта као и смањивање непотребних издатака државе. Направљен је велики помак у изградњи инфраструктуре, пре свега доступности пијаће воде, изградњи канализационе мреже, електрификацији домаћинстава. Међутим, и даље постоји велики број домаћинстава у руралним пределима који и даље нема приступ пијаћој води и електричној енергији.
Јужноафричка економија је дуго имала најјачу привреду на целом континенту. Од укидања апартхејда бруто домаћи производ по глави становника је у порасту и достигао је суму од 11.000 долара али то је и даље далеко испод просека развијених земаља.
Као и већина економија у свету, ни привреда Јужноафричке Републике није остала имуна на глобалну кризу из 2008. године и то се огледа пре свега у јавном дугу који је на почетку кризе износио 27.8% бруто домаћег производа, да би се 2014. године попео на 46.1% бруто домаћег производа.
Још један велики проблем је незапосленост која је достигла стопу од 25%, док је незапосленост младих преко 50%. Све ово је довело до тога да је Нигеријска привреда престигла Јужноафричку судећи по бруто домаћем производу из 2013. године.
Поред економских и даље постоје многи друштвени проблеми који успоравају развој Јужне Африке. Ту се пре свега мисли на корупцију која је распрострањена у свим сферама друштва, висока стопа криминалитета, велики проблеми у здравственој заштити становништва. Према подацима из 2012. године 12.2% укупног становништва је заражено ХИВ вирусом што ову земљу сврстава међу земље са највећом стопом оболелих од ХИВ-а. Поред свега овога још увек постоје проблеми који су заоставштина апартхејда и огледају се у томе да белци и даље лакше проналазе посао од становника тамније пути и да је стопа сиромаштва далеко већа код њих у односу на белце.
Такође, Јужноафричка Република је пуна контраста. Док са једне стране можете видети велелепне куће, шопинг молове и све оно што имају најразвијеније земље Запада, са друге стране постоје огромна насеља у којима живе људи без струје и воде. И поред свега што је влада урадила за двадесет година да се држава стабилизује како политички и друштвено, тако и економски, потребно још много труда како би се искоренила заоставштина апартхејда и Јужноафричка Република постала просперитетна демократска држава.