СМЕШ ДА ЛАЈЕШ, НЕ СМЕШ ДА УЈЕДАШ: Како то Кинези цензуришу интернет

У колумни у британском "Гардијану", Нотон је довео у сумњу опште место које преовлађује у западном свету, а то је уверење да "Кинези врше општу цензуру Интернета и потпуно онемогућују слободу говора".

Протести који су се одржавали у Хонг Конгу у септембру и октобру били су "кец на десетку" подржаваоцима теорије о свеприсутној цензури у Кини. Већина аналитичара који се баве најмногољуднијом земљом на свету сматрају да Кина покушава немогуће, да споји капитаилзам (економску СЛОБОДУ), са ауторитатним поретком (политичка НЕСЛОБОДА).

Нотон, иако начелно не подржава кинески приступ критикама на Интернету, верује да је исти итекако занимљив јер показује да Кина Интернет, а тиме и свет доживљава онаквим какав јесте, а не онаквим каквим сањамо да јесте (бољи, праведан, свет једнаких).

По њему, Кинези имају један циљ - индустријализацију, тј. уздизање међу највеће земље света. На том путу "они не желе да расипају снагу" - отуда ауторитарни поредак и делимична цензура као средство каналисања енергије. 

Шта у ствари кинеске власти цензуришу и зашто?

Ребека Мекинон, творац кованице "Ауторитаризам помоћу мрежа" (networked authoritarianism) је новинар и неко ко подробно проучава како кинеске власти третирају Интернет. Уз њу, тему добро познаје и Гери Кинг, директор Института за друштвене науке при Харварду. Управо је Кинг појаснио на који начин Кина то ради.

Захваљујући софтверу који су развили, Кинг и сарадници су установили да је садржај на Интернету у Кини изненађујуће разноврстан на пољу критике поретка, тј. да цензура уопште није снажна како су мислили.

Такође су открили да одређен тип садржаја ипак јесте подвргнут брисању и забрани. Не брише се ниједна критика пер се, већ само они текстови који позивају људе на масовна окупљања изван виртуелног, у правом свету. 

"Критиковање власти на социјалним мрежама уопште није забрањено, али покушаји да се људи физички покрену јесу", каже Кинг.

Иако се овако нешто чини нелогичним за један ауторитарни поредак, логике ипак има. Дозвољавајући грађанима да укажу на неисправности и грешке, поготово на појединце који су корумпирани, нестручни или лењи, држава реагује тако што указане пропусте исправља и тиме шаље сигнал да слуша народ и да чини све да буде на услузи. 

Кинеске власти на овај начин показују да је систем флексибилан у односу на оцене грађана и Интернет користи управо у том правцу: СИСТЕМ СЕ МОЖЕ ИСПРАВЉАТИ, АЛИ СЕ НЕ МОЖЕ ЗАМЕНИТИ ДРУГИМ.