МИЛИЦА ДАБОВИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Још увек сам заљубљена у лопту, кад ми досади престаћу да играм!

Милица, име омиљено међу Србима. Прва асоцијација кад се помене то име је царица Милица, а друга кошаркашка царица Милица Дабовић. На недавно завршеном првенству Европе, старија од сестара Дабовић, предводила је лавице Марине Маљковић све до победничког постоља. Кидала је по терену, својом агресивношћу напросто терала противнице на грешку, предају. Такву Милицу народ је видео као своју хероину, своју Јованку Орлеанку.

У нашу редакцију дошла је са пријетељицом и кученцетом Мрвицом. Девојка вулкан, ураган, пуна енергије са телом попут тигрице и душом меком као памук. Милица је оличење нечег што је било и остало понос нашег народа. Гвоздена воља и неодољиви шарм, који плени, обара с ногу све око себе. 

- Нико није очекивао, није могао ни да се нада злату. У подсвести смо мислиле да би требало да освојимо медаљу, јер имамо добар тим са одличним играчицама. Али само смо желеле да дамо све од себе, да "погинемо"! Зато нас људи памте, воле. По томе што се боримо до последњег минута. И да смо тридесет разлике у минусу, ми се боримо као да је тридесет у плусу! Ја сам рекла: "Ајде, цуре, да уживамо у овоме." Направиле смо такву позитивну атмосферу, уживали смо – у даху је изговорила Милица Дабовић на почетку разговора за SrbijaDanas.com.

- Прихватале смо једна другу онакве какве јесмо. Све те ситнице су утицале позитивно на нас. Нико се није посвађао. Претодних година је тога било, јер девојке су чудо. Увек ће нека некој наћи нешто замерити. Али ове године је то било уживање, ишле смо само горе и дошле до врха. Позитивна атмосфера је најбитнија. Желеле смо да освојимо једно од првих пет места, како бисмо ишле на квалификације за Олимпијаду... Већ 28 година играм кошарку. Тата ми је са пет година дао лопту и осим кошарке ништа друго нисам знала. Сањала сам Олимпијаду, то је био мој сан, а о европском злату нисам ни помишљала.

ПО ЗЛАТО "СА ЈЕДНОМ РУКОМ"

- Пре две године говорило се да жалимо за медаљом, али ја нисам. Тада сам само рекла да смо ту где треба да будемо. Да је требало да буде другачије, било би. Ван сваке памети ми је да се жали за стварима које не можеш да оствариш. Тада нисмо могле.

Последње секунде игре у финалу против Францускиња одиграли сте "једном руком"?

- Незгодно сам пала и када сам села на клупу и охладила се, осетила сам снажан бол у мозгу. Као да ми је испала кост на лакту, створио се неки хематом. То је још додатно натекло и мора да се вади вода. Доктор је одмах покушао, јер сам ја луда! Хтела сам одмах да се вратим на терен. Али ништа није могао... Једва сам чекала да уђем у игру, било ми је много тешко да гледам. Али све се са разлогом дешава, тако и да ја седнем и да одморим. Да уживам гледајући цуре које су изгинуле.

- Против Белорускиња. Нисам ни страховала, ни била нервозна. Две претходне утакмице смо као екипа одиграле лоше, нисмо се сналазиле, али нисмо одустајале. Тада сам рекла Ани: "Ма добро, Анчи, опуштено", а она ми је одговорила: "Опусти се, Мики, у финалу смо." То је био неки ритуал, такав осећај који нас није напуштао. Знали смо... Једва чекам да напишем књигу и да се посветим овом Европском првенству и златној медаљи. Моја сестра је рекла да обожава код мене то што сам ја срећна после сваке утакмице, без обзира на исход, јер сам дала све од себе. Не могу бити незадовољна собом. Изађем са размишљањем - даћу све од себе, а да ли ћемо победити или изгубити није само до мене. Нас пет је на терену, укупно нас је дванаест. Тринаест са тренером... Добро се добрим враћа, дај и Бог ће ти дати. Он нас је буквално водио на путу до злата.

Сестра Ана и ви сте савршено фунционисале када је било најтеже. Једна другу сте сјајно допуњавале и давале подстрек екипи...

- Константно се говори да је Ана глава, а да сам ја ноге тима. Креће од мене завршава се на њој. И драго ми је да људи тако виде, колико значимо екипи.

ГОВОРИЛИ СУ МИ ДА САМ СТАРА ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ

- Пресрећна сам што играм за Србију. Имам три европска иза себе и када је са 27 година требало да ме зову, (тадашњи селектор Миодраг) Весковић је рекао да сам стара, да не могу да играм. А спремнија сам од многих. Ја не причам ја показујем делима, ту нико не лаже. Марина ме је позвала и питала да играм. Рекла сам јој да јој дугујем све и да ћу док год она буде селектор играти и погинути. И у Лион ме је довела када сам имала тешку сезону.

За њу је специфично да се готово никад не смеје. Ипак, после победе над Белорусијом и то се догодило, када сте у свлачионици направиле заједнички селфи за успомену. Тешко је насмејати Марину Маљковић...

- Њу иначе зову Челична лејди. Она не зна ни да се радује, ни да тугује. Али зна да прославља по кафанама. Има она позитивних особина (смех).

- Свашта сам прошла, променила сам дванаест клубова исто толико земаља. Имала сам успона и падова, падала сам на главу као да никада нисам била на врху. Зарађивала сам много, па се спустила на дно како нико никад неће. Све те ствари, имају за собом школу и важно је научити. Ја сам ишла горе-доле, па сам треснула и подигла се до злата, док Ана иде константно ка врху јер има живи пример. Моја грешка је била у избору, нисам знала да ће они бити лоши. Бирала сам клуб који није имао пара, тренера који је желео више од игре, директора који је малтретирао. Зато једва чекам да завршим каријеру и да напишем књигу.

- Никада нисам помишљала да одустанем. Још увек сам заљубљена у лопту! Кад ми досади престаћу да играм. Та љубав ме је вукла напред, да докажем себи да ја то могу. Онај дан на балкону сам схватила да могу.

- Још једно три године. Олимпијске игре и још две године бих волела да играм, а онда да уживам. Ред је да се мало посветим породици, пријатељима. Да отпутујем где нисам никад била...

Наставак интервјуа са Милицом Дабовић можете читати у наредним данима на сајту SrbijaDanas.com.